𝑁𝑒𝑘𝑜 𝑠𝑒 𝑟𝑜𝑑𝑖 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑒 𝑣𝑜𝑙𝑗𝑒𝑛, 𝑎 𝑛𝑒𝑘𝑜 𝑑𝑎 𝑣𝑜𝑙𝑖.
Samo retki budu počašćeni time da u isto vreme osete obe vrste ljubavi.
I da ta ljubav potraje.
Da li će jedan mladi advokat dočekati srećan kraj u svojoj životnoj priči...
Imam sve što Živ čovek poželi. Ko to greši Pa nam ljubav loše podeli?
Svega imam Od sveg što vredi, Samo mi ljubav Sudbina štedi. Samo mi ljubav Sudbina štedi...
Ako mene pitate Da l' mi nešto fali Ime njeno zovite Dirajte gde boli.
Ako mene pitate Što se noću budim, Neka boli, pustite Još joj sliku ljubim...
Opet sam sam u svom stanu. U svojoj jazbini gorčine i samosažaljenja. Trujem organizam lošim alkoholom, a um lošom muzikom.
Bar tako Martin kaže...
U jednom trenutku učinilo mi se kao da sam čuo zvono na vratima, ali zbog preglasne muzike nisam imao sto posto poverenja u svoje čulo sluha. U sledećem, već sam potpuno izgubio moć nad svim svojim čulima.
Jer se u sledećem trenutku na pragu moje dnevne sobe pojavila ona.
Sandra Branković...
Gleda me srdito, pa potom čini isto što i Martin onog dana. Sklapa laptop i muzika prestaje svirati. Gledam sada i ja nju, ali je vidim kao kroz maglu, jer mi količina alkohola u krvi ozbiljno muti vid. Međutim, i pored svega ipak sam uspeo razaznati da je u belom.
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
Pazi Boga ti. Đavolica, a sva u belom...
- Dakle, Nestore, ovoga puta si me zaista ostavio bez teksta. - obrati mi se zgroženo, na šta se malo popridignem u svojoj fotelji, gde sam do sada ležao zavaljen.
I odvaljen od lošeg viskija...
Ne usuđujem se reč da joj kažem, ali za susret naših pogleda ipak nekako skupim hrabrost.
- Za jednog advokata tvojih kvaliteta ovo je dno dna! Stid te i sram bilo! - prosipa paljbu po meni, ali me ne gleda u oči.
A ja jedino to želim ovog trena. Da obasja svojim zelenilom moj tamno smeđi ponor. Čak toliko tamni da se graniči sa crnim...
- Znaš... Sada mi je krajnje smešno što sam se brinula kada tvoji odgovori na moje poruke i pozive nisu stizali. - nasmeje se od muke. - Mislila sam da ti se desilo ko zna šta! A onda se odjednom na sastanku umesto tebe pojavljuje Martin i ja pretrnem od straha. Pomislih ''To je to! Ona budala je završio ili u bolnici ili dva metra pod zemljom. Treće nema''. Kad ono, vidi, ima. Ta ista budala opija se u svom stanu ko zna od kada i ko zna zbog koga! - napokon mi priđe i poseče me ljutitim pogledom.
Sve što je izgovarala upijao sam bez pogovora, poput nekog sunđera. Ali kada je naposletku rekla ''ko zna zbog koga'', e tada sam već počeo da se smejem. Smejao sam se kao da sam na nekim drogama i ustao iz fotelje, našavši se na centimetar razdaljine od njenog lica.
