Samo ti i ja

2

2
•Teodora•

Ulazim u kuhinju i opraštam se sa svima.

-Mirko,nedostajaće mi tvoje užasno pjevanje pjesama od Prijovićke-kažem tužno i zagrlim ga.

-Teice,slaću ti ja snimke svakog dana kako pjevam,nemoj da brineš-kaže mi nasmijano i poljubi me u nosić.

-I vi ćete mi društvo nedostajati-kažem ostalim konobarima i sve ih pojedinačno zagrlim.

-Mia-okrenem se ka Mii-važi li i dalje onaj dogovor za subotu veče?-pitam je nasmijano.

-Naravno pile moje,ima da se provedemo ludilo-kaže i zagrli me.

-Šta ćeš sad da radiš?-pita me Tanja,jedna od konobarica.

-Pa moram da potražim novi posao,računi se neće sami plaćati-kažem i nasmijem se nervozni.

-Bar fakultet ne plaćaš-kaže mi Mia.

-Jedina dobra stvar.

-Nedostajaće te mi svi-kažem tužno i izađem iz kuhinje.

Na izlazu me čekala napumpana patkica.

-Gospodjice Sandra-pozdravim je i prodjem pored nje dok me je ona samo gledala uzdignute glave.

Čim sam došla kući,bacila sam se da tražim novi posao.

Ne želim da radim neki prenaporan posao zato što moram uporedo i fakultet da završavam.

Na zavrsnoj sam godini Kriminalističnog fakulteta,i jeste pretežak fakultet,ali sam oduvijek željela time da se bavim.

Nažalost,dok ne završim fakultet ne mogu se nidje zaposliti što uključuje kriminalistiku,tako da mi jedino ostaje da radim kao konobarica.

Dok listam oglase za posao,razmišljam dal da se ubijem jer nema ni jedan normalni oglas za posao a da nije neka kafana upitanju ili klub.

Od silnog nerviranja,odlučila sam se prošetati malo kroz Knez Mihajlovu da razbistrim misli.

Dok sam prolazila pored jednog restorana čula sam da me neko doziva.

-Teodora!-to je ona žena od jutros.

-Dobar dan,kako ste?-pitam je.

-Dobro sam,ti srce?-pita me i ja predjem pogledom preko nje i vidim da se obukla baš elegantno.

Nosila je kaput jer je bio početak zime,dolje ne nosila Luiviton štikle,kosa joj je bila u loknama i nosila je skupu ogrlicu.

Pitam se zašto li je jutros bila obučena onako.

-Dobra sam,je li vam trebalo nešto?-upitam je.

-Da,trebala si mi ti,imaš li par minuta?-pita me i ja se razmišljam na sekund.

-Imam-kažem.

-Super,ajde da sednemo ovamo-kaže i pokaza rukom na neki restoran koji odiše skupoćom.

Mogu mislit kakav je iznutra ako je ovakav spolja.

Sjele smo i ja sam naručila cedevitu a ona Nes kafu.

-Htjela sam da ti se odužim sa ono jutros-rekla je.

-Hvala Vam ali nema potrebe.

-Ja mislim da ima,ono što si ti uradila jutros je bilo veome humano od tebe.

-Hvala vam opet,ali ne želim ništa od Vas stvarno.

-Znam ali me briga...htjela sam nešto da ti dam-krenuh nešto da kažem ali me ona prekine.

-Ne pričaj ništa-kaže i izvadi kovertu iz torbe.

-Izvoli-uzmem kovertu i vidim da je puna para,sve su novčanice od 100 eura.

-Ja ovo ne mogu da prihvatim...ovo je previše novca-kažem i stavim kovertu na njen dio stola.

Ona stavi njene ruke preko mojih u nasmije mi se istinski.
-Za ono što si ti uradila je i malo...zbog mene si izgubila posao...voljela bi da ovo prihvatiš.

-Žao mi je...ali ne mogu,ovo je ogromna suma novca-samo sam izlećela iz restorana i krenula put kuće.

Žena je draga,vidi joj se,ali je prećerala sa ovim.