Moja Jedina Opsesija

20.

Danilo

Sutra dan, u hodnicima škole, osećao sam se kao da mi neko zateže uže oko srca svaki put kad bih ugledao Katarinu. Nisam mogao da je gledam u oči, nisam mogao ni da se nasmejem kad bi me pozdravila. Ignorisanje je bilo jedini način da se nosim s tim osećanjem koje me obuzima. Nije bila kao druge devojke. Ona nije devojka za jednu noć, i to me mučilo. Zato sam se sklanjao, izbegavao svaki susret, svaku priliku da joj priđem.Znao sam da sam kreten sto postupam ovako,ali bio sam siguran da je to najbolji način da je zaštitim

Njena prisutnost bila je neizbežna. Kad bih prošao pored njenog ormarića, osećao sam njene oči na sebi. Ponekad bih je uhvatio kako me posmatra, ali sam brzo skretao pogled. Njen osmeh, njen glas, sve to me podsećalo na ono što se desilo prethodni dan,na utakmici. Na njene uzdahe, njene ruke koje su me stezale, njen miris koji me obuzimao. I sve to je sada bilo samo  uspomena koju sam pokušavao da potisnem.

Bilo je trenutaka kada sam želeo da je uhvatim za ruku, da joj kažem sve što osećam. Ali onda bih se setio svojih prošlih grešaka, devojaka koje su bile povređene. Nisam želeo da Katarina bude jedna od njih. Ja ne znam da odrzim vezu.Zato sam se povlačio. Svaki put kad bih osetio njenu blizinu, srce bi mi ubrzalo, ali odmah bih se okrenuo i otišao u suprotnom pravcu. Prijatelji su primetili da se ponašam čudno, ali nisam želeo da im objašnjavam. Bila je to moja borba, nešto što sam morao da rešim sam sa sobom.

***

Lazar me posmatra dok sedimo na odmoru u dvorištu škole. Njegove oči su sužene, a izraz lica pokazuje da me proučava. Konačno, ne izdrži više i progovori.

"Čoveče, šta ti je? Deluješ totalno smoreno ovih dana. Jesi li okej?"

Pogledam ga, pokušavam da se nasmešim, ali osećam kako je to više grimasa nego osmeh. "Ma ništa, brate. Sve je okej."

Lazar se ne da prevariti. "Nemoj meni te fore. Znam te bolje od toga. Je l' ima veze sa onom devojkom, Katarinom?"

Zatvorim oči na trenutak, osećam kako mi se stomak steže. "Ne znam, Lazare. Mislim, ima. Ali nije to tako jednostavno."

Gleda me,a pogled mu je pun  saosećanja. "Onda objasni. Možda mogu da pomognem."

Udahnem duboko i počnem da pričam. "Brate, nije kao sa drugim devojkama. Ona nije samo avantura. A ja ne znam kako da se ponašam. Ignorišem je jer ne znam šta bih radio. Mislim da je zaslužila bolje,a ne idiota poput mene"

Lazar klima glavom, kao da razume. "Pa, možda bi trebalo da prestaneš da bežiš od toga. Razgovaraj sa njom. Možda će te ona iznenaditi."

Katarina

Sedim u učionici, gledam kroz prozor i osećam se besno i povređeno. Danilo me ignoriše. Nakon svega što se desilo, kako je mogao da se ponaša kao da ja ne postojim? Osećam se iskorišćeno i poniženo. Misli mi se neprestano vraćaju na prethodni dan, na trenutke kada su njegovi dodiri i poljupci palili vatru u meni. Kako je moguće da sada glumi kao da se ništa nije desilo?

Pokušavam da se skoncentrišem na čas, ali je teško. Svaki put kad ga  ugledam u hodniku, srce mi preskoči, ali on me ne primećuje. Ne mogu da podnesem tu tišinu između nas, taj zid koji je izgradio. U glavi mi se vrti hiljadu pitanja, ali nijedan odgovor. Da li sam zaista bila samo još jedna devojka za njega? Da li me je iskoristio i sada me odbacuje?

Sedim pored Tamare koja nešto priča, ali ja je jedva čujem. Sve moje misli su usmerene na njega. Kad bi bar pokazao neki znak, neki trag onoga što smo delili, možda bih mogla da razumem. Ali ništa. Samo hladnoća i distanca.

***

Na sred časa, razredna prekida našu tišinu s velikim osmehom na licu. "Deco, imam divnu vest za vas! Idemo na ekskurziju na Kopaonik! "Učionica je ispunjena oduševljenjem i smehom, ali ja jedva registrujem vest. Tamara me udara laktom, uzbuđena. "Čuješ li ovo? Kopaonik! Biće ludnica!"

Pokušavam da se nasmejem, ali misli mi se i dalje vraćaju na Danila. "Da, čujem. Biće zanimljivo," odgovorim odsutno.

Tamara podiže obrvu. "Šta ti je? Zar nisi uzbuđena? Biće super prilika da se opustimo."

Slegnem ramenima. "Jesi li primetila kako me Danilo ignoriše? Kao da ne postojim."

. "Da, primetila sam. Ali možda je samo zbunjen. Dečaci znaju biti čudni kad su im osećanja u pitanju."

Udahnem duboko, pokušavajući da pronađem neki smisao u svemu tome. "Ne znam, Tamara. Možda sam napravila grešku. Možda je sve ovo bilo pogrešno."

Tamara me zgrabi za ruku, gledajući me pravo u oči. "Slušaj, Katarina. Ti nisi kriva za njegove probleme. Ako je on glup da ne vidi šta ima pred sobom, to je njegov gubitak. A na Kopaoniku, imaćemo priliku da se malo distanciraš od svega i uživaš. Možda će se stvari same srediti."Njen optimizam me malo umiri

Pogledam prema Danilu. On sedi nekoliko klupa ispred mene, leđa su mu prava, ali ne mogu da vidim njegovo lice. Pokušavam da uhvatim njegov pogled, ali on se ne okreće. Možda će ekskurzija biti prilika da se stvari promene, da konačno razgovaramo. Ali za sada, ostajem zarobljena u sopstvenim mislima i osećanjima.