Moja Jedina Opsesija

21.

Katarina

U sobi je vladala prava zbrka dok sam birala šta da spakujem za ekskurziju. Garderoba je bila razbacana svuda po krevetu i stolicama, a Tamara je sedela na podu, prelistavajući modne časopise koje je ponela sa sobom. Njena opuštenost bila je u potpunoj suprotnosti s mojom nervozom. Znala sam da bi trebalo da se radujem putovanju, ali nisam mogla da se oslobodim misli o Danilu.

„Kakvu jaknu da ponesem?“ pitala sam Tamaru, podižući dve opcije – jednu crnu, jednostavnu, i drugu crvenu, nešto smeliju.

„Definitivno crvenu,“ rekla je bez oklijevanja, podigavši pogled s časopisa. „Ako se sretnete negde na stazi, možda mu zapadneš za oko.“

Njen komentar me naterao da se nasmešim, iako sam odmah osetila kako mi se u stomaku stvara čvor. „Misliš da će mu biti bitno šta nosim? Poslednjih nekoliko dana me samo ignoriše.“

Tamara je slegnula ramenima, zatvorivši časopis i bacivši ga na stranu. „Dečko je zbunjen, to je sigurno. Ali znaš šta? Ovo putovanje je tvoja prilika da se opustiš, da uživaš. Ako je suđen da bude s tobom, nećeš ga moći izbegavati zauvek.“

„Da, možda,“ odgovorila sam neodređeno, stavljajući crvenu jaknu u kofer. Nisam bila sigurna kako da se nosim s ovim osećanjima, ali Tamara je imala pravo.

„Zamisli,“ nastavila je Tamara, prebacivši se na krevet, „Sneg, planine, mi, bez roditelja, i naravno, mnogo lepih i starijih momaka. Možda ti Danilo neće ni pasti na pamet kad tamo stignemo.“

„Sumnjam,“ rekla sam, smešeći se njenoj energiji. „Ali svakako će biti zabavno.“

Tamara je uzdahnula, očigledno zamišljajući avanture koje nas čekaju. „Moraš mi obećati da ćemo izlaziti svako veče. Ova ekskurzija je savršena prilika da se malo opustimo i uživamo.“

„Obećavam,“ rekla sam, praveći se kao da sam sigurna u to. U stvarnosti, nisam mogla da prestanem da mislim o Danilu i kako će se sve odvijati između nas.

„Šta misliš da će biti na toj planini?“ Tamara je pitala, nagnuvši se prema meni s očima punim očekivanja. „Žurke, grudvanje, možda neka romansa?“

Nasmejala sam se, znajući tačno na šta misli. „Zvuči kao plan. Samo se nadam da nećemo završiti zakopane u snegu.“

„Ako bude snega, biće i grudvanja,“ rekla je, šireći osmeh. „I ne zaboravi, imamo celu planinu samo za sebe i ceo vikend da se zabavljamo.“

Dok sam nastavila da pakujem, osećala sam blagu uzbuđenost zbog onoga što nas čeka.  možda će ovo putovanje promeniti sve. A možda je jedina stvar koju sam mogla kontrolisati bila moja odluka da se opustim i uživam, bez obzira na sve što bi moglo da se dogodi.

***

Sledećeg jutra, osećala sam nervozu dok smo Tamara i ja stajale u gomili ispred škole, čekajući autobus. Vazduh je bio hladan i svež, a para se izdizala iznad naših usana dok smo ćaskale o svemu i svačemu. Iako je sunce već izašlo, zima je još uvek držala sve u svom ledenom stisku.

„Jedva čekam da stignemo,“ rekla je Tamara, cupkajući u mestu da se zagreje. „Nadam se da su nas stavili zajedno u sobu.“

„Sigurno jesu,“ odgovorila sam, trudeći se da zvučim bezbrižno

Autobus je konačno stigao, i svi su počeli da se guraju kako bi zauzeli najbolja mesta. Tamara i ja smo uspele da se probijemo i uhvatimo sedišta u sredini, gde je bilo dovoljno prostora da možemo opušteno pričati tokom vožnje. Svi su bili uzbuđeni zbog ekskurzije, a glasovi su se mešali u žamor dok su se učenici smeštali i pozdravljali jedni druge.

Pogledala sam prema zadnjem delu autobusa gde je Danilo sedeo sa svojim društvom. Izgledao je opušteno, ali mogao je da oseti moj pogled na sebi. Na trenutak, naše oči su se susrele, i moje srce je ubrzalo. Ali umesto da se osmehne ili mi pruži neki znak, Danilo je jednostavno skrenuo pogled i nastavio razgovor sa svojim prijateljima. Taj potez me je zatekao, a u meni se probudila mešavina besa i povređenosti.

„Izgleda da će ovo putovanje biti zanimljivo,“ rekla je Tamara, povukavši me za rukav. „Zar nije smešno kako se sve menja kada nismo u školi?“

„Smešno je,“ rekla sam kroz osmeh, iako nisam osećala zabavu u tom trenutku. Umesto toga, osećala sam se kao da sam upletena u igru u kojoj nisam znala pravila.

Dok je autobus kretao, svi su se opuštali, neki su uključivali muziku, drugi su razgovarali, a neki su odmah zadremali. Tamara je pričala o planovima za večernji izlazak na Kopaoniku, ali moje misli su bile daleko, zaglavljene između onoga što želim i onoga što je stvarnost.

Danilo

Zavaljen u sedište autobusa, pokušavao sam da se opustim, ali nisam mogao da se otmem osećaju nemira. Katarina je bila samo nekoliko redova ispred mene, i iako sam odlučio da je ignorišem, nije bilo lako. Svaki put kada bih pogledao u njenom pravcu, osećao bih kako se nešto u meni lomi. Znao sam da nije kao ostale devojke i upravo zbog toga sam se trudio da je držim na distanci. Ne mogu sebi da dozvolim da se upletem u nešto ozbiljno – bar sam tako mislio.

„Čoveče, izgledaš kao da si video duha,“ rekao je Lazar, dok me je posmatrao sa znatiželjom. „Šta te muči?“

„Ništa, brate,“ slagao sam, pokušavajući da se nasmešim. „Samo... ne znam, možda umor.“

„Nemoj meni da prodaješ te fore,“ nasmejao se Lazar, lagano me udarivši po ramenu. „Vidim kako gledaš Katarinu. I dalje je ignorises“

Odmahnuo sam rukom, pokušavajući da izbegnem temu. „Samo smo prijatelji.“ izignorisao sam njegova skakljiva pitanja i opet odlutao u mislima

Lazar se nasmejao, ali nije insistirao dalje. Bio je moj prijatelj dovoljno dugo da zna kada treba prestati sa pitanjima. Ipak, njegova opaska me je navela da se zapitam – ako sam ubeđen da nema ničega između mene i Katarine, zašto onda ne mogu da prestanem da mislim o njoj?

Dok je autobus nastavljao put, pogledao sam kroz prozor, nadajući se da će me pogled na zimski pejzaž smiriti. Umesto toga, sve mi je delovalo hladno i pusto, baš kao i moje misli u tom trenutku.

Katarina

„Izgleda da imamo planove za svako veče,“ rekla je Tamara, prekinuvši moje misli i naslonivši se bliže meni. „Ima toliko toga što možemo da radimo. Samo da nađemo ekipu koja voli da se zabavlja kao mi.“

„Sigurna sam da će biti zabavno,“ rekla sam, iako mi je bilo teško da se usredsredim na bilo šta. „Ali znaš šta, Tami? Moram priznati da me Danilovo ponašanje baš nervira. Ignoriše me kao da se ništa nije dogodilo.“

Tamara me je pogledala, pokušavajući da pronađe prave reči. „Katarina vodili smo vec razgovor na ovu temu"pocetila me je "Možda je zbunjen? Mislim, znaš kakvi su momci – ponašaju se čudno kad su uplaseni .“

„Ne znam,“ rekla sam, uzdahnuvši. „Možda sam samo previše očekivala. Ali stvarno, da se tako ponasa posle svega...“

„Hej,“ Tamara me je prekinula, stisnuvši mi ruku. „Ako te ne ceni, onda on gubi. Mi ćemo se lepo provesti na Kopaoniku, bez obzira na sve.“

„U pravu si,“ nasmejala sam se, osećajući da je njena energija donekle popravila moje raspoloženje. „Biće ovo zabavna ekskurzija, bez obzira na njega.“

Stavila sam slusalice u usi i utonula u san