Utočište (Završena)

XIII Deo

- ,,...kraj najlepšeg perioda tvog života..." - Padam na kolena ispred ulaznih vrata. Suza suzu stiže, a ja poželim da mi je on bliže... ali... koraci se udaljavaju... kao bat mog srca, odzvanjaju hodnikom, dok ih više, u jednom trenutku, ne čujem. Ustajem sa poda, teškom mukom, shvatajući da je konačno kraj, kad... na cipelarniku... sa moje desne strane... sa crvenom mašnicom uvijena, stoji mala kutijica. Ona nije bila tu. Refleksno brišem uplakane oči ručnim zglobovima i posežem za kutijicom. Polako, kao da je najveća dragocenost, odvezujem mašnu i... i pred moje oči se stvori magija. Magija jedne divne ljubavi. Smejem se i plačem u isto vreme. Sednem na pod tu u hodniku, jer me noge više ne drže. Otvaram pred sebe divan kolaž slika, naših slika... Prvo veče kad smo plesali salsu, naš prvi dan nezvaničnog upoznavanja. - ,,Bože, gde li je našao ovu sliku?" - Glas mi je promukao. Tuga se sakrila u srcu. Steže me oko vrata. Dok gledam naše slike, kako smo plesali, hvata me neka seta... Časovi salse su postali naša rutina, pa je većina slika u ljubavnom zanosnom plesu. Jedna je sa salaša, gde smo bili na mini odmor jednog vikenda. Jedna je sa mosta ljubavi u Vrnjačkoj Banji, gde smo, za razliku od ostalih parova koji katance stavljaju na most i bacaju ključ u jezerce ispod, mi poneli sa sobom svoj katanac i ključ. Kod njega je katanac, a kod mene ključ. Rekao je tad da me zaključao u srcu i da izgubim ključ, da ne mogu izaći... sve ostale slike su sa salse. Svi su govorili da plešemo kao da vodimo ljubav na podijumu... shvatam da se u ovih 5 meseci nismo nijednom posvađali. Čak ni sad... Prilično mirno se sve završilo. Ustajem nekako sa poda i sednem za radni sto. Izvadim papir i olovku i iz sve snage zadržavam suze, dok gledam kolaž slika ispred sebe, ruka se sama kreće na papiru... Dragi Marko, pre svega želim da ti kažem veliko HVALA. Hvala što si me naučio kako ljubav treba da izgleda, što si me voleo uprkost mojim manama. Hvala ti za svaki divan trenutak koji smo proveli zajedno. U mom srcu će naši trenuci ostati divna uspomena koju ću oživljavati stalno kad mi ponestane daha, jer si ti u ovih 5 meseci postao moj dah. Znam da misliš da te ne volim i znam da sam ti slomila srce na hiljadu komada, ali... postoji nešto što ne znaš o meni što mene slama na hiljadu komada i priznajem, kukavica sam jer ti nisam to mogla u oči reći. Nisam mogla, ali te volim više od sebe. I sa tobom je danas otišao i deo mene. Zato sam odlučila da ti sve priznam, pre nego što odem. Ja... Nisam iz Pančeva, ali to znaš. Iz Niša sam i tamo... Tamo je moja bolna prošlost koju ćeš pročitati u donjim redovima, nisam smela da ti sve ovo uživo kažem jer...

*****

Otvaram vrata zgrade i stanem pitajući se po ko zna koji put da li da se vratim gore i da je natjeram nekako da mi kaže šta je to muči. Padaju mi na pamet razni načini, jedan od učinkovitijih je škakiljanje. Nasmijem se na tu uspomenu, jer sam joj tako izmamio one dvije riječi koje su se utkale u moje srce i tu ostale.

- ,,VOLIM TE..."

Sad se pitam, da li je ljubav dovoljna? Sve ovo mi govori da nije dovoljno nekoga voljeti ako vas muče neke stvari. A nju muči nešto veliko, što ne može da izgovori. Naslonim glavu na hladno staklo vrata, odmarajući je tu dok mi misli roje s brojnim pitanjima.

- ,,Već mi nedostaješ." - Kažem, dok tiho zatvaram vrata zgrade i teškim korakom krenem prema autu iako bi najradije ostao tu čekajući. Ali ako sam išta naučio o njoj jeste to da budem strpljiv i da će doći vrijeme za sve da se kaže. Nadam se i ne gubim nadu, iako me boli, boli me ova praznina u meni koja je ostala.

Dolazim pred kuću ali sjedim u autu, nemajući hrabrosti da uđem. Stefan je tu i moram da se smirim da on ne sazna. Prva kap kiše pada na auto, a ja je dočekam željno izlazeći iz auta i dižući glavu ka nebu.

- ,,Bože pokaži mi put." - Naslanjam se na zid kuće u kojoj sam odrastao, puštajući kišne kapi da natope moju odjeću. Izgubim se u mislima na trenutak kad smo zajedno plesali na kiši kao djeca, nikad sretniji i bezbrižniji. Dok su drugi ljudi oko nas s osmjehom pratili naš ples. Tu noć mi se prvi put predala dušom i tijelom. Osjetim nezgrapne, ali čvrste ruke oko sebe, nikog drugog nego mog mlađeg brata Stefana oko sebe i uzvraćam zagrljaj. Šutimo i samo se grlimo prvi put nakon što smo izgubili majku i oca u onoj nesreći.

- ,,Nedostaje i meni... brate kad je postala neko tvoj, postala je i neko moj." - Riječi su mu utišane zvukom kiše. Dah mi pretrese jecaj, slomim se i zaplačem kao malo djete u bratovom zagrljaju. Stisne me jače i s knedlom u grlu kaže.

- ,,Idemo unutra, da se ne prehladimo." - Odmakne se od mene i povede prema vratima. A kad iziđemo na svijetlo. ispred vrata, vidim mu suze kako ispunjuju oči plave kao što su moje i padaju niz obraze.

- ,,Oh Bože.. Stefane!" - Zajecam i brzo ga zagrlim, pa uđemo zajedno u kuću ne puštajući jedan drugoga dugo vremena. Svu bol predhodnih pet godina skrivajući suze jedan od drugoga pokrenula je jedna sitna žena kose boje žita. Moja Olja...