Utočište (Završena)

XX Deo

- ,,Oljaaaaaa..." - Cvrkutanje se pretvorilo u cičanje... majko sveta, šta li smera?

- ,,Evo me, evooo meee..." - Kažem ubrzavajući korak i ubrzo joj se pridružim u hodniku. - ,,Šta je? Gde gori?" - Gledam oko sebe, jer nikog ne vidim na vratima. Njene ruke su prazne, znači, nije kurir doneo paket. Tačno mi ništa nije jasno. - ,,Kaži Petra za ime sveta?" - Upitam još jednom, pogledavši je u oči. A ona mi očima pokazuje da gledam prema dole. Pratim njen pogled i...

- ,,Božeee... šta je ovo?" - Kažem saginjući se da uzmem malo štene. Odmah ga prepoznajem. Bio je to Laki, štene koje je oštenila pudlica kojoj je Marko radio carski rez. Sve ostale štence iz tog legla smo udomili, ali njega nismo. Jedva je preživeo carski rez i imao je posledice. Ostao je mali i pomalo usporen nekad, ali bez obzira na to bio je jako veselo kuče.

Ali... ljudi ko ljudi, niko ga nije hteo udomiti, iako je meni najviše, baš on prirastao za srce. Dali smo mu ime Laki, jer je pravi Srećković koji je preživeo i uveseljavao ceo azil svojim nestašlucima.

U rukama mi se umiljavao, lizao prste, hteo da ga mazim po glavici, a onda... onda sam mu videla nešto vezano oko vrata. Pokušala sam nekako da doprem do ceduljice, ali nisam mogla, jer je odjednom kuče postalo nemirno.

- ,,Šta je ovo Petra?" - Upitah i pogledah prema njoj, spuštajući kuče dole, da mogu da mu skinem ceduljicu sa mašnicom oko vrata. Međutim, Petra je samo slegla ramenima i smešila se i držala mobilni kao da me snima. - ,,Jel ti to mene snimaš? Daj spusti telefon i dođi da mi pomogneš da mu skinem ovo." - Naravno da me nije poslušala, nego i dalje je držala telefon. Dođavola, morala sam sama da se snalazim.

Podigla sam ga jednom rukom, a drugom rukom sam uspela nekako da skinem mašnicu i karticu. Otvorila sam ceduljicu na kojoj je pisalo:

,,Hoćeš li da postaneš moj dom?"

Ne shvatajući ovo pitanje, gledam namršteno i Petru, čitajući reči da kartice. Njoj je osmeh još veći, dok je mene udarila zbunjenost i ništa ne shvatam.

- ,,Šta ovo pitanje treba da znači?" - Gledam u nju, a ona i dalje drži telefon i snima, a pogledom mi pokazuje ka vratima.

- ,,Marko.." - Tiho izustim, a on lagano stavlja kažiprst na moje usne. Sledećeg trenutka je na kolenima sa kutijicom u rukama. Lagano je otvara i stavlja ispred mene. Osetim uzbuđenje i lupanje srca kao nikada do tada. Kao kroz maglu čujem njegove reči:

- ,,Hoćeš li da hodaš sa mnom i kad je put čist i kad je trnovit? Hoćeš li da zajedno lečimo jedan drugom rane i da ostarimo sa rukom u ruci? Hoćeš li da postaneš moj i Lakijev dom?" - Suze mi se nekontrolisano slivaju niz lice, noge počinju da se tresu. Spuštam se do njega, pre nego što me noge izdaju, grlim ga i samo tiho drhtavim glasom izgovorim: - ,,Da!"

*****

Stavljam joj nježno prsten na prst, gledam u njene oči pune suza, ali sa osmehom na usnama. Podižem je i zavrtim, dok se ona zadovoljno smeje. Osetim otkucaje njenog srca koje sa mojim u istom ritmu ubrzano kuca. Moja žena... kako to divno zvuči. Spustim je ispred sebe, sklonim rasute pramenove sa njenog lepog lica. Spuštam glavu prema njoj, a ona, propinjući se na prste pruža usne za poljubac. Ljubimo se kao da nam je prvi put i niko ne postoji oko nas dok nas Petrino diskretno kašljucanje ne prekine.

- ,,Hajde sad!" - Kažem.

- ,,Kuda ljubavi?" - Začuđeno me pita.

- ,,Pa da se vjenčamo, pristala si, zar ne?"

- ,,Jesam, ali zar nećemo malo pričekati? Kao i svi parovi." - I dalje se čudi. a ja se smijem.

- ,,Pa mi smo drugačiji nego drugi, zar ne? Ne mogu da čekam da mi ne pobjegneš opet!" - Vragolasto joj namignem ona pocrveni.