Utočište (Završena)

XV Deo

Spakovala sam se, rezervisala kartu u jednom pravcu, a sad vozim bicikl do Petre. Idem da se oprostim, samo što ona to još uvek ne zna. Na putu do nje, svratim u indijsku radnju. Petra voli neobične stvarčice, pa joj biram stolnu lampu, u stilu Aladinove čarobne lampe. Umesto dobrog duha, svetleće sijalica. Znam da će joj se svideti, jer moja Petra voli neobične, upečatljive stvari. A ovaj dar će je zauvek podsetiti na mene.

- ,,Molim Vas, možete li mi spakovati ovu lampu."

- ,,Naravno gospođice."

Sa spakovanom lampom u korpi na biciklu krećem prema njenoj kući. Svaki obrtaj mi je sve teži, jer znam da ću je videti poslednji put. Sećam se našeg susreta, Petra je uvek govorila da je to sudbonosni susret dve srodne duše. Nazivala me svojom srodnom dušom, a i ja sam nju. Ona je bila i jeste moja sestra koju nikad nisam imala.

Stigavši pred vrata njene kuće, drhtavom rukom zazvonim. Moram biti jaka, znam...

- ,,Hej, otkud ti sad po ovom suncu? Nisam te očekivala danas? Uđi, uđi..." - Kaže, a ja je samo, onako s vrata, zagrlim... jako, najjače... - ,,Cico, šta ti je? Otkud ova emotivnost." - Kaže, a ja jedva zadržavam suze. Odlučim da joj kažem istinu, odnosno, bar deo istine...

- ,,Raskinula sam sa Markom."

- ,,Juu... pa kako to? Pa vi ste najskladniji par koji sam ikad videla. Ma pomirićete se vas dvoje, ne može takva ljubav tek onako da se ugasi. Dođi, sedi, šta ćeš da popiješ?" - Sedam na sofu pored nje i tiho prozborim...

- ,,Ništa neću." - I pružam joj poklon.

- ,,Šta je ovo?" - Upita.

- ,,Dok sam dolazila do tebe, videla sam nešto, što će ti se možda svideti. Otvori."

- ,,Ma jesi luda, nisi morala da se trošiš, joj, ubiću te. Šta si mi to kupila... jooooj... lampa... Aladinova čarobna lampa... Bože, pa gde si ovo našla?"

- ,,To je tajna." - Kažem silom se nateravši da se nasmešim i zapamtim ceo ovaj trenutak. Da mogu, zamrzla bih ga u vremenu i povela sa sobom. - ,,Sviđa ti se?"

- ,,Jakooo... ali i dalje mislim da si luda." - Njen osmeh od uva do uva, njene prelepe crte lica, njene iskrene oči, Bože, koliko će mi nedostajati. Ustanem pa je opet zagrlim.

- ,,Hej, hej... smiri se... ne moraš plakati. Ako želiš, ja ću pričati sa Markom."

- ,,Ne, ne... nema potrebe... ja... idem malo..."

- ,,Gde ideš?"

- ,,Idem na par dana u zavičaj, za Niš, da saberem utiske, da se smirim, zaboravim, vidim rođake..." - Slažem.

- ,,Stvarno? Joooj, da mogu, pošla bih s tobom, ali baš sam sad prebukirana i poslom i volonterstvom..."

- ,,Drugi put ćeš poći..."

- ,,Koliko ostaješ?"

- ,,10-15 dana." - Opet laž.

- ,,Mnogo ćeš mi nedostajati, ali mnogo. Nisi ni otišla, a već jedva čekam da se vratiš." - Njene reči me probodu kao nožem u stomak. Kad bi samo znala da je ovo naše poslednje viđenje...

- ,,Zamolila bih te za uslugu."

- ,,Samo reci, sve ću učiniti za tebe." - Sad se taj nož uvrće u mom stomaku i čini mi se da ću povratiti od muke, laži i svega čime sam okružena.

- ,,Da li možeš da mi pričuvaš bicikl dok se ne vratim?"

- ,,Mogu, kako ne. Gde si ustala? Već ideš?" - Idem, jer nisam ni zamišljala da će ovaj rastanak ovoliko da boli.

- ,,Moram da idem, imam neka posla." - Kofere koji me čekaju kraj ulaznih vrata i rezervisanu kartu...

- ,,Hoćeš da te odbacim..."

- ,,Ne, ne... prošetaću... hoću da udahnem malo svežeg vazduha i razbistrim misli."

- ,,U Pančevu nema svežeg vazduha." - Kaže grohotom se smejući, a i ja krenem da se smejem sa njom. Pa je opet zagrlim i mirišem moju sestru po krstu. Pamtiću svaku njenu šalu, njen smeh, njenu podršku... suza mi kane, ali je brzo obrišem.

- ,,Vidimo se Petra."

- ,,Vidimo se... javi se kad stigneš."

- ,,Hoću." - Laž.

Krećem trotoarom prema mom bivšem stanu da uzmem kofere, jer sam ga danas otkazala. Stajem na prvoj trafici, kupujem novu karticu, a staru slomim i bacam u prvu korpu za smeće na koju naiđem.

Petra, Tanja, Stefan, Marija, Luka, Ivana, Ivan... svi će oni postati uspomena sutra, divna uspomena koja će imati posebno mesto u mom srcu. A Marko... Marko će biti moja jedina ljubav koja ima i katanac i ključ mog srca, moje duše, mog bića... od danas kreće moj život bez mene. Jer je moje srce ostalo kod njega, ono veče, kad smo trebali proslaviti 5 meseci naše veze...

Zatvaram oči i osećam tople suze na obrazima, kad uđem poslednji put u stan, uzimam kofere i zovem taksi...