Utočište (Završena)

V DEO

Neotesanko i nije toliko neotesan, čak mi se čini da je posebno duhovit. Nasmejao me. A ako išta cenim kod muškaraca, to je sposobnost da me nasmeju. I pleše dobro. Njegovi pokreti su graciozni i kao da smo vežbali mesecima, pa smo tako prikladni jedno drugom. A njegov parfem... njegov parfem je tek posebna priča, tako omamljujući... od njegovog parfema koji mi golica nozdrve ubrzava mi se puls. U njegovom zagrljaju se osećam blesavo, a u njegovoj blizini krećem da se topim poput sladoleda na +40 i ne znam šta mi je, jer sam ga jutros mrzela!

Podignem nesvesno ruke prema svom srcu da ga ,,kao" smirim i utišam i gledam okolo pogledom tražeći Petru. Brzo je spazim, ali vidim i da je u flertu sa nekim muškarcem, osmeh joj od uva do uva pa odlučim da joj ne priđem. Okrenem se prema improvizovanom šanku na Trgu i idem prema njemu, neznancu s kojim sam plesala najlepši ples. Polako mu prilazim s leđa i čujem reči drugog muškarca pored njega, koje me nateraju da zastanem.

- ,,Vidim upecao si svoju zlatnu ribicu kaluđeru."

- ,,Nemanja, ne lupaj molim te."

- ,,Odmah ti Nemanja ne lupaj, Nemanja nisi ozbiljan, a ja samo govorim šta vidim."

- ,,A šta vidiš?"

- ,,Da ti trebaju kondomi i nadam se da si ih poneo, ako nisi, pozajmiću ti ih ja. Ja ih bar uvek imam kod sebe." - Čujem kako se grohotom smeje pijani glas muškarca pored onog, onog... ma ne znam ni kako bih ga nazvala. Okrenem se i potrčim iza spomenika, zastanem iza konja, povratim dah, smirujem srce i trudim se da ne zaplačem. Kakva sam ja budala. Brzim korakom se udaljavam sa Trga Republike. Čuj, kaluđer koji ide u pecanje ,,riba"! Odvratno! Kako sam mogla da padnem na njegove sladunjave reči!?

Suze mi već peku oči, ali neću plakati, ni pod razno.

Kad sam stigla do kraja puta sa pešačke zone imala sam sreće da sam odmah uhvatila taksi. Moram otići odavde što pre!

- ,,Molim vas, do glavne železničke stanice." - Kažem čim sednem, a odmah mi i mobilni počne vibrirati. Pogledam na ekran, Petra.

- ,,Da?"

- ,,Pa gde si ti? Svuda te tražim, srela sam i..."
- ,,Bolela me užasno glava pa sam krenula kući." - Prekidam je usred rečenice i dodam. - ,,Već sam u taksiju."

- ,,Pa što me nisi potražila, mogla sam..."

- ,,Samo se ti zabavi." - Opet je prekidam. - ,,Nemoj da ti ja uništim zabavu. A i već mi je bolje." - Slažem. - ,,Uzela sam neki lek. Ne brini."

- ,,Ali mogla si..."

- ,,Ma samo uživaj, stigla sam do železničke stanice. Moram prekinuti, gotova mi je baterija, čujemo se sutra." - Zatvaram telefon i isključujem ga, jer znam da će ponovo pokušati da me pozove. A trenutno... trenutno mi nije do priče.

Osećam se izigrano i poniženo i ljuta sam... ljuta sam na sebe što sam kočnice otpustila, ljuta sam na njega što je takav skot. Kladim se da svaku tako muva, reputacijom lažnog ,,monaha", sa još lažnijim osmehom i fantastičnim plesnim pokretima. Trebalo je da znam, da niko ko pleše kao on nema ,,čiste" namere. Ispalo je da sam plesala sa vukom i da sam ja bila plen! Pokletnik! Nadam se da ga više nikad neću sresti!

Mršteći se izlazim iz taksija, početni šok i suze koje su me peckale je zamenio bes. Pogledam prema nebu na kom su se nadvili oblaci, a munja je iz daljine sevnula. I nebo počinje plakati nad takvim likovima. A posle ove kiše nema duge jer se sunce odavno sakrilo među oblake, a noć zamenila dan. Uzdišem i potrčim prema vozu koji samo što nije krenuo. Ne treba mi i taj jad danas, da me i kiša uhvati kao jagode, na i onako prepunoj torti bezukusnog šlaga. Sve mi je krenulo naopako od jutros, ali.... sutra je novi dan. Tešim se da biće bolje. Jer neki dani moraju biti ružni i tužni, da bi cenili sve lepe dane koje nam život daje.