Utočište (Završena)

I DEO

- ,,Pobogu... pa što ne gledate kuda idete, svu ste me isprskali." - Vičem za kolima dok silazim sa bicikla. - ,,Prokletstvo, ovoliku baru i direkt u nju da uleti..." - Gunđam sebi u bradu dok auto staje nedaleko od mene. Čujem glas dok vadim papirne maramice da se obrišem.

- ,,Gospođice, jeste li dobro?" - Markantni muškarac mi prilazi, naočigled zabrinut, ali ja znam da nije i ljuta sam... jakoo...

- ,,Ne! Nisam dobro! Kako mogu da budem dobro? Svu ste me isprskali. Zašto ne gledate kuda vozite?"

- ,,Izvinite gospođice, telefon je zazvonio i..."

- ,,Šta ja imam od Vašeg ,,izvinite gospođice"? Apsolutno ništa!" - Sama pitam, sama odgovaram. - ,,Valjda kad se vozi, ne barata se sa telefonom."

- ,,Ali ipak sam stao, izašao i pokušavam da se izvinim i na kulturan način..."

- ,,Na kulturan način? Na kulturan način šta? Pokušavate da skinete krivicu sa sebe?" - Dižem nos što mog' sagovornika izgleda ljuti.

- ,,Ni Vi gospođice niste preterano kulturni, svaku rečenicu mi prekidate."

- ,,Bolje niste ni zaslužili ,,gospodine"!" - Namerno akcentujem poslednju reč.

- ,,Pa za Vas možda i jesam gospodin!" - Gledam ga dok skida sunčane naočare i približava mi se. Njegove čelično plave oči fiksiraju moj pogled. I to me još više ljuti, jer u celoj ovoj situaciji, on je kriv. Zato... nemam nameru da skrenem pogled, čak ću da ga gledam još više! Namestim naočare na nos i fiksiram i ja njega dižući obrve.

- ,,Ne, pravi gospodin se ne ponaša kao Vi. Daleko ste Vi od gospodina u mojim očima."

- ,,A šta sam to ja u Vašim očima?" - Kaže dižući obrvu. Još korak se približio i stavio je ruku na volan mog bicikla i tek sad postajem svesna njegove visine, širokih ramena i guste kose, crne kao ugalj...

- ,,To ću zadržati za sebe."

- ,,Je li? Jel to gospođica nije dovoljno hrabra da kaže šta misli?"

- ,,Ne, samo ne želim da budem nekulturna kao i Vi!"

- ,,Naravno, što biste bili ,,kulturni" kao ja i prihvatili moje izvinjenje jer..." - Namerno akcentuje ,,kulturni" i diže svoje crne obrve, toliko da mu oči postaju opasno plave.

- ,,Jer ništa..." - Prekidam ga besno. - ,,Mislim da smo završili konverzaciju. Vaše izvinjenje mi nije potrebno, pun mi je tavan istih od tatinih sinova i..."

- ,,Da li uvek tako olako donosite sud o nekome i prekidate svaku rečenicu Vašeg sagovornika?"

- ,,To se Vas ne tiče!"

- ,,Pa čim sam ušao sa Vama u konverzaciju, znači da me se tiče..."

- ,,Ne, ne tiče Vas se i..."

- ,,Da Vas povezem u znak izvinjenja?" - Prekida mi rečenicu i misao i na tren ga samo gledam. Osmeh mu titra dok pokazuje na put. - ,,Idemo u istom pravcu i nisam neki manijak, veruj te mi."

- ,,Vama da verujem?!" - Kažem podsmešljivo.

- ,,Što da ne? Stavićemo u gepek Vaš bicikl i odvešću Vas gde treba."

- ,,Zato što Vam nikad neću verovati. I ne, ne pristajem na vožnju sa strancima, pogotovo strancima u finim odelima i ljubaznom maskom preko lica." - Na ove moje reči pušta volan mog bicikla i vidno i sam besan stiska usne. Da nisam ovako besna, rekla bih da ima najdivnije usne uokvirene bradicom i brkovima od tri, možda četiri dana. Ali ljuta sam i to neću ni pomisliti... bežite misli od mene...

- ,,Kako hoćete!" - Diže prst k'o neki potpukovnik i kaže: "Samo da znate da ste u ovoj priči Vi ispali nekulturni, gospođice." - Okreće se na petama i odlazi, oči mi se šire k'o u sove od besa.