Utočište (Završena)

XIV Deo

Ruka mi leti dok pišem pismo, ali osetim da mi se vid zamagljuje od suza. Mislila sam da neću plakati i ne želim da plačem... odlučila sam, odlazim, ali suze izdajice mi se kotrljaju niz lice. Kaplju na papir i tinta se polako razliva i slova blede. Baš kao i mi što ćemo vremenom izbledeti, ali verovatno tešim samu sebe, ne mogu te zaboraviti, verovatno nikada i neću...

Udahnem duboko i kažem sama sebi možeš ti to dok uzimam novi papir. Kad završim sa pisanjem, spakujem pismo u kovertu u koji stavljam i one ključeve našeg katanca. Nemaju više prava ostati kod mene. Adresirano je na njegovu veterinarsku ambulantu. Brzo silazim do obližnje pošte da ga pošaljem, ne mareći što sam raščupana i crvenih očiju. A kad se vratim kući, pustim radio, a na radiu teku reči koje me pogađaju u srce i zarivaju nož u stomak. Reč nikada mi se vraća...

,,Mislila sam da bih mogla da...

verujem ti svaku reč.

Još se sećam svega što si rekao,

da sam to što si tražio.

Da budeš kraj mene,

samo to sam želela.

Sad te gledam, kako ideš

i znam.

Više se ne vraćaaaš..."

- ,,Više se ne vraćam, nikadaaa..." - Menjam reči pesme i zapevam sa Karolinom dok otvaram polako vrata ormara i izvadim svu odeću i krećem da se pakujem.

Moj život u Pančevu se završio, mada to nisam želela, ali...moram porušiti mostove iza sebe.

- ,,Više se ne vraćam, nikada..." - Ponavljam kroz suze, vadeći i kofere...

*****

Sjedim na kauču držeći se za glavu, dok se ispred mene na stolu puši šoljica vruće kave, a pored stoji neotvorena koverta naslovljena na moje ime.

Stefan i ja, nakon što smo se isplakali i presvukli mokru odjeću, kao dva prava brata, sjeli smo, natočili vino i pili više od pola noći. Zato danas imam strašnu glavobolju i mamurluk. Šta ljubav napravi od čovjeka i kakav primjer dajem svom mlađem bratu.

Odrastao čovjek od 30 godina, koji svoju bol utapa u alkoholu. I sutra kad se Stefan zaljubi i možda bude razočaran u ljubav, ne treba da krene mojim stopama.

Dugo smo razgovarali i rekao sam da se nikad tako jako ne zaljubi, jer kad se završi jako boli. Prejako.

Um kaže pusti je, a srce ne puštaj, vrijedna je borbe. I u tom ratu uma i srca izgubio sam sebe pustivši suze da slobodno padaju i kupaju moje obraze utapajući se u alkoholu. U svemu ovome ima jedna stvar koja me drži, a to je Stefan. Po prvi put smo sjeli, isplakali se i napili kao braća. Smanjili smo razdaljinu između nas koja je nastala od smrti naših roditelja. Podijelili smo tugu koju smo trebali podijeliti onda a nismo znali. Popijem gutljaj kave, a ona smeđa omotnica me doziva, a strah me pružiti ruku prema njoj jer znam samo jednu osobu koja može poslati pismo. Bojim se da ga otvorim jer mislim da je oproštajno. Sa knedlom u grlu otvaram kovertu, vadim papir i počinjem čitati. Svaka napisana riječ probode me kao nož kroz srce, oči mi se pune suzama. Klizne niz lice i umiru na usnama. Tekst pisma mi se magli pred očima, najjasnije od svega vidim poneku fleku na papiru koja mi govori da je i ona plakala dok je pisala...

Zatvaram pismo na tren, dok mi pogled odluta u daljinu... posle par trenutaka, otvaram ga i pročitam kraj na glas...

,,Ja sam samo lutalica kroz ovaj život, bez doma i korena, koja je imala tu sreću da bude najvoljenija žena na svetu i još jednom, hvala ti na tome. Volim te, voleću te i verovatno sam te volela i u prošlom životu. Hvala ti za divne uspomene. Ostaće zauvek u mom srcu. Zauvek tvoja ptičica.

P. S.

Iako sam se pravila da ne volim, sve sam nadimke koje si mi davao volela i volim..."