Utočište (Završena)

XIX Deo

Strah je čovekov najveći neprijatelj, zbog straha mnogi snovi su ostali samo pusta maštanja između četiri zida. Moj strah je mogao da me odvede u drugi grad, možda i drugu državu... ali nije... i ne znam zašto, a ne znam ni kako, ali otvorila sam se Marku. Ispričala sam mu u pismu moju tajnu, otkrila mu moje strahove kasnije, kad me doveo kući sa autobuske stanice... ogolila sam se pred njim i prihvatio me upravo takvu kakva jesam. Sa mojim strahovima i prošlošću, prihvatio me i odjedared poleteh. Kao ona gusenica koja postaje leptir.

Mnoge gusenice ostaju samo gusenice, jer se plaše postati leptiri. Priznajem da sam i sama dugo bila u toj metamorfozi, neugledna gusenica koja je puzala po životu, plašeći se da poleti jer je životni vek leptira samo jedan dan. Ali i jedan dobro iskorišćen dan je bolji od 100 uzaludnih dana.

Na putu prema Petrinoj kući razmišljam o svemu i svom najvećem strahu, strahu da me nikad niko neće voleti. Međutim, u ovih 5 dana Marko mi dokazuje upravo suprotno, da me voli najviše na svetu. I još uvek ne znam da li sanjam, jer kao da lebdim na oblacima, ni u snu, a ni na javi... neobjašnjiv osećaj. A sad idem i Petri da se izvinim, jer se nismo videle od onog dana kad sam se oprostila od nje. Taman krenem da pozvonim, evo nje, otvara mi vrata.

- ,,Heeej ćaooo... pa gde si ti cicos macos? Vidim ljubav ti prija... Uđi, uđi..."

- ,,Ćao, ovaj..."

- ,,Čekaj me u dnevnoj sobi da donesem osveženje." - Potpuno nespremna na ovakvu Petru, koja je sva sređena kao da je negde krenula. Oterala me u dnevnu sobu kao da je htela što pre da me skine sa dnevnog reda. Nisam mogla ni da sednem, nego sam je šetajući zbunjena po sobi čekala. Brzo se pojavila noseći poslužavnik sa sokom, voćem i kolačima. Gledam u nju iznenađeno i opet počinjem.

- ,,Jel ideš negde ili očekuješ nekog? Ako očekuješ, mogu ja da odem i dođem drugi put, znam da se nisam najavila, ali..." - Upola rečenice me prekide zvono. Petra spušta poslužavnik na sto i samo je čujem kako me sa vrata zove.

- ,,Oljaaa... dođiiii..." - Kao da Cvrkuće...

Pobogu, šta je sad? Da joj nije stigao neki paket, pa joj moram pomoći. Jako se čudno ponaša i moram saznati šta smera? Sa ovim mislima i hiljadu dodatnih pitanja u glavi idem prema ulaznim vratima, potpuno zaboravljajući na izvinjenje...

*****

Zadnjih dana glava mi je u oblacima, a mozak mi radi sto na sat, jer pripremam iznenađenje za Olju. Svi su uključeni osim nje. a ona ni ne sluti šta se događa. Sa Nemanjom šurujem na poslu, sa Stefanom u kući, a sa Petrom tajnim razgovorima riješavam poslednje pripreme.

Ne znam kako me Olja nije skužila, jer ona inače kao da ima radar, odmah primeti moje neuobičajeno ponašanje i zna da nešto krijem. Međutim ovaj put je u svom nekom svijetu, tako da i ne sluti šta joj se sprema.

Od jutros sam u ordinaciji i svi smo tu u nekoj žurbi. Stefan je otišao provjeriti kako teku pripreme za večeras, a Nemanja u odjelu šetka gore dole i napokon liči na čovjeka.

Zovem Petru dok malom pahuljastom biću vežem mašnicu oko vrata, a on nemiran sve ga interesuje. Ovo je već treći put da je vežem, pomislim iznervirano. Petra se javlja na drugo zvono.

- ,,Halo Marko? Jel sve u redu?" - Otpuhnem, jer ne uspjevam vezati mašnu po ko zna koji put i progovorim.

- ,,Petra, spremi se. Olja mi je javila da će uskoro kod tebe da krene i pazi nemoj da posumnja nešto!"

- ,,Važi šefe, ćaooos!" - Prevrnem očima na ovo "šefe" i dreknem.

- ,,Nemanja hvataj Lakija, da mu svežem mašnu!" - On se strese dok kupi Lakija i nosi ga prema meni.

- ,,Šta se dereš čovječe, oglušit ću od tvog deranja."

- ,,Šuti i drži ga da mu svežem mašnu. Dosadilo mi je letat za njim po ordinaciji!" - On se nasmije grleno.

- ,,Ne nerviraj se, pa sve je gotovo... ostalo je još samo to." - Kad pomislim na ,,još samo to" duboko udahnem... trema me ubi, srce iz grudi iskače... nekako sam napokon uspio svezati mašnu i činim pokret kao da brižem znoj sa čela.

- ,,Ti mali, znaš li da si me napatio danas?" - Počešem ga iza ušiju, a on mahne repom odjednom miran, kao da zna da je on u centru nekog dešavanja.

Uzmem njega i ključeve sa stola i konačno smiren koliko toliko, krenem prema Petrinoj kući. Sreća pa brzo stižem, jer nema gužve. Pozvonim na vrata i sklonim se ostavljajući Lakija na pragu koji je dalje začuđujuće miran sa povremenim mahanjem repićem.