Beznadežni stranac

2. - "Uzburkani Mir"

Drugo poglavlje, prepravljeno jer što da ne... Kada sam odlučila da malo korigujem svoju ideju samo dva poglavlja i prolog sam izbacila na wattpad, a ostatak mi je u kompijuteru. Ali, hrabro sam arhivirala tu staru ideju i upustila se u iskušenje da malo izmenim neke delove. Nadam se da ste ostavili VOTE, ako niste, vratite se. Sada, izazivam vas!

Pa, uživajte!

2.

Zatvorim vrata kuće i spustim ključeve na komodu. Izujem konversice i namršteno okačim teksas jaknu na čiviluk u hodniku. Spustim ranac na pod pored komode i produžim ka kupatilu kako bih oprala ruke. Dok moje ruke okružuje ledena voda koju uopšte ne osetim podižem svoj pogled ka odrazu u ogledalu. Ogromni podočnjaci, otečene oči i upečatljivi crveni obrazi. Na brzinu se umijem, čisto da bih se osećala bolje i izađem iz kupatila. Uputim se u kuhinju kako bih uzelaneko voće i svoju tugu sebično ponela u svoju sobu. Svetlosnom brzinom. Pokupim ranac iz hodnika i sa jarko crvenom jabukom u ruci stepenicama krenem ka raju. Nezadovoljna sam čitavim današnjim danom. Iskreno, volela bih da samo vratim vreme na jutros i da umesto hitrim korakom uđem u školsko dvorište, ostanem zaglavljena u svom toplom i udobnom krevetu koji kao da me je preklinjao da ga ne napuštam. Jer da sam jutros ostala u krevetu ne bih bila toliko razočarana u dosadnu srednju školu. Bacim ranac na pod pored stola i izvadim telefon iz džepa farmerica. Okrenem Stefanov broj, ali umesto njegovom milog glasa čujem glas sekretarice njegove govorne pošte. Prevrnem očima i bacim telefon na krevet. Možda bi trebalo da pozovem Amber ali nemam trenutno snage za njenu sreću. Istina je da je tek prvi dan posle raspusta ali već prvog dana srela sam ljude čiji nisam baš fan. Bacim se na krevet tako da mi glava padne na jastuk i pogled usmerim ka belom plafonu svoje sobe. Zagledam se u jednom tačku i pokušavam da se setim određenih ohrabrujućih reči koje mi je Stefan uputio pre određenog vremena. Ne znam zašto smo se tako drastično udaljili, odjednom on i Amber su postali dosta bliskiji. A milion puta sam ga pitala da li su zajendo. Uvek bi prevrnuo očima, i zatim mi uputio smrtni pogled. -„I sama znaš da bih ti rekao takve stvari Al."- rekao bi mi na šta bih se ja po sto pedeseti put izbekeljila u njegovom pravcu. Možda i ne bi bilo preterano zrelo od mene, ali primereno. Bar ja tako mislim. Odjednom, prisetim se nekih loših situacija i oči mi se refleksno napune suzama.

*

Iz razmišljanja me trgne zvono telefona negde na krevetu. Dok levom rukom brišem suze koje mi se kotrljaju niz obraze desnom opipavam krevet u potrazi za svojim mobilnim. I kada ga napokon pronađem javim se.

-„Halo?"-izgovorim dok u glasu kupim snagu. Trudim se da ne zvučim poraženo i potišteno.

-„Alis, izvini. Bio sam zauzet, šta se dešava?"-Stefanov glas me polako smiruje i u sebi izgovaram molitve da priča što duže kako ne bi čuo ni primetio moj slomljen glas.

-„Ništa..."-brzo kažem. Potrudim se da dodam i slabašan osmeh, ali ubrzo čujem njegov zabrinuti glas na drugoj strani.

-„Alis, reci mi šta se desilo?"-pita me. Insistira jer je moja gluma potpuno očajna i neuspešna.

-„Videla sam ga, Stef. Videla sam ga danas."-kažem mu brzo i on mi uzdahne.

-„Odmah stižem."-grubo prekine vezu i ja se udostijim da telefon iz sve snage zafrljačim u zid nasuprot krevetu. Lupim pesnicom o dušek i stisnem vilicu. Ne želim da ponovo prolazim kroz ovo. Ne ponovo. Nisu trebali da se vrate, da se udostoje da se svakog dana susrećem sa njihovim licima.