Beznadežni stranac

36.-"Svetica"

Pretvara svoje suze u dijamante na svojoj kruni.

-MKK

¤

Mogla sam da čujem grube korake. Teške stope koje se kreću po laminatu Amberinog hodnika. Mrmljane koje je predstavljalo psovanje i iznenađen izraz lica kada su se vrata napokon otvorila.

Ja sam ta koja je zvonila, ja sam ta koja će izgovoriti tešku istinu. Ja sam ta koja nas je uvukla u sav ovaj haos, tako da jedino ja mogu da nas izvučem, na neči način.

-„Amber je tu?"-njen otac se osmehne.

-„Stvarno dugo nisi dolazila ovamo, zdravo Stefane..."-prvo pogleda u mene a zatim u Stefana. Kada se njegov upitni pogled preusmeri na mog savršenog dečka poželim da prevrnem očima. Amberina porodica je bolesna, bolesna za uspehom i slavom. Novcem. Umeju biti fini, pod uslovom da imaju koristi.

-„Nejtan."-ne izgovara svoje prezime sve dok Amberin otac ne iskrivi obrvu upitno. Ne planira da nas pusti dok ne sazna još nešto o misterioznom dečku kog obožavam.-„Smith."

Nakon što njegovo slatko prezile sklizne s njegovog jezika, izgovori ga lagano i umiljato a opet nekim snažnim strogim tonom, izraz lica Ambberin oca promeni sto boja. Kao da je pozeleneo u jednom trenutku.

-„Amber je u svojoj sobi."-pomera se sa štoka kako bi mi mogli uspešno da pređemo prag. Dobro znam put do njene sobe, savršeno pamtim dekoriaciju u hodniku. Isuviše dobro poznajem celu ovu kuću i porodicu da Amber i ja ne bi bile dobre. Možda je baš to problem. Upoznala sam ih sve, i to previše dobro.

Pokucam jednom i pre no što ona dobije čast da pita ko je, ili da me pak pusti unutra otvaram vrata i harambaški upadam u njenu sveže prekrečenu sobu. Nisam znala da je preuređivala.

-„Alis?"-zbunjeno me gleda. Obrve su joj strogo namrštene. Na sebi ima majicu na bretele a preko nje sivi džemper, farmerice koje su iscepane tek toliko da budu u modi i kućne papuče.

-„Krečila si?"gledam u ogavnu boju tih zidova. Upropastial je svoju sobu.-„Doapda mi se."-ta jedna bela laž je nasmeje toliko da se zavali na svoj krevet. Ne krivim je što ne mari za moje mišljenje ali opet...

-„Zelena je tvoja najneomiljenija boja."

-„Grešiš. U pitanju je žuta."

-„Nije bilo tako nekada."

-„Dosta toga se promenilo, ne samo kod mene?"-klimne glavom.

-„Nije kao da smo se družile pre sto godina..."-ona prevrne očima a ja se nasmejem.

-„Slušaj, nisam došla da bih komentarisala tvoju zelenkastu boju zidova, niti da bih raspravljala o našem prijateljstvu koje stoji na ivici provalije."