Beznadežni stranac

35.-"Posesivni Hulk"

Ne mora da mi veruje, ali moje reči će biti zauvek zatočene duboko u njenom pamćenju.

-AB

¤

-„Pa, kako je bilo u školi?"-sumnjičavo me pogleda a ja slegnem ramenima. Da li vredi lagati sada?

-„Kao i uvek, dosadno."-spuštam tetrapak s mlekom na sto. Okrećem se da bih uzela činiju za pahuljice.-„Dobila sam peticu na eseju."

-„Nisi mi ga pročitala, a obećala si mi!"-prekrsti ruke a onda se s polu osmehom uputi ka aparatu za kafu.

-„Gore u nekoj svesci imam deo sastava, pročitaću ti ga posle, može?"-ona odsutno klima glavom dok njen um nesvesno prelazi na neku drughu zanimljiviju temu.

-„Pa, kako je Nejtan?"-naslanja se na sto dok ispija kafu iz velike bele šolje. Nejtan je stvorio čudovište. Počela je da pije kafu više nego inače, postaje opsednuta tim toplim napitkom punim kafeina. Izgleda da nam je to nasledno, ja volim svoju toplu čokoladu, zar ne?

Kada tako razmišljam o tome, možda je moja opsesija malo bolesna?

Hm?

Neee...

-„Dobro je, dolazi večeras ovde, možda prespava."-govorim to dok me ona posmatra obazrivo krijući se iza šolje.

-„I?"-izgovori to kao da čeka još nešto, još nekog na lsiti. Ali nema nikog, samo Nejtan. Uvek Nejtan.

To je šašavo od mene. Shvatial sam kako se osećam pre par dana, tokom njegovog tradicionalnog mučenja mene. Nisam mogla da se ljutim jer me golic a ja se urnebesno smejem. Nisam mogla da mu zamerim to što se smeška dok se ja prevrćem a stomak počinje d ame boli koliko se kikoćem. A onda sam ga molila da prestane, a on je nastavljao da pita zašto... I umalo sam mu rekla. Ali dobro je što nisam. To su jake, velike reči za osećanja koja imamo jedno prema drugom. Moram to da poštujem i moram da mu dam vremena.

-„Nema I..."-zbunjeno izgovaram a moja mama prevrće očima.

-„Ne dolazi Stefan?"-odmahnem glavom.

-„Mislim da ide kod devojke, a i rekao je da mu se zgadilo naše društvo."-osmehnem se. Rekao je to dok ga je Nejtan vozio pre neki dan u školu. Stefan je pozajmio svoj auto Eliotu i bio je primoran da se vozi sa 'nama'. Ja sam sedela pored Nejtana i pričali smo o nečemu.

-„Zašto se tako oseća?"

-„Nemam pojma."-iskezim se u svojoj laži. Ali Stefan se izjasnio, lepo nam je rekao. I nije bilo baš suptilno, moram da vam priznam. Sipam mleko u činiju a onda istresem i malo pahuljica. Nisam rpeterano gladna ali znam da će me mama naterati da doručkujem mnogo više ako vidi da nisam jela baš ništa.

-„Znači Nejtan će prespavati ovde? I bićete sami?"-ustaje sa stolice i naslanja se na kuhinjski pult koji sam očistila svega deset minuta ranije.

-„Mama."-opominjem je a ona se nervozno promigolji.

-„Samo se brinem, ja sam majka, ja ću se uvek brinuti."

-„Nemaš zbog čega da se brineš."izgovaram to dok stavljam kašiku u usta. Mama prevrne očima a onda spusti šoljicu.

-„Koliko ste zajedno?"-napravim zamišljen izraz lica. To je jer zaista razmišljam, ne mogu da se dozovem pameti. Koliko smo zajedno? Mesec, dva? Ovo ej takav blam.

-„Zar je to bitno?"

-„Alis!"-prevrnem očima.

-„Dva i po meseca."-nisam baš sigurna, niakda mi nije išlo pamćenje datuma. Nije da ne želim da obratim pažnju na to.