Beznadežni stranac

41.-"Zbogom I "

A kada odeš, leteće vatrometi.

-NS

-„Možemo li da pričamo?"-okrećem se u svoju levu stranu pomalo zatečena tim upitnim glasom punim pokajanja. Stavljam sve knjige iz ormarića u ranac, slažem ih polako jer je napokon došlo vreme da ispraznimo svoje ormariće kako bi nas sačekali sledeće godine.

-„O čemu?"-govorim dok mi kroz ruke prolazi knjiga iz psihologije.

-„Znam da sam se ponela kao degen, žao mi je Alis."-izvijam obrvu u njenom pravcu i susrećem se s njenim iskrenim pokajanjem, dok klima glavom.

-„O čemu pričaš Amber? Koliko se ja sećam..."-prevrće očima i prilazi korak bliže. Kao da je do sada bila isvuiše daleko da bi razumela.

-„Mislila sam da si ljubomorna, da si ljuta."-blago okrenuvši glavu u stranu napravi neki izraz lica dok se priseća svojih osećanja.-„Verovala sam mu."-uozbiljim se kada shvatim da govori o Maksu.

-„U životu verujemo mnogima."-izgovaram poučno dok se osećam kao da prosipam svu pamet ovog sveta. Ustvari, situacija je takva da prosto ne znam šta da kažem i osećam se veoma neugodno. Pogotovo ako se nešto desilo, tegliću tu krivicu na svojim ramenima celoga života.

-„Bila si u pravu. Sve što si rekla, pa čak i snimak koji je Stefan..."-zaustavlja se i tada primetim da ponizno gleda u svoje blistavo blee patike. Obučena je krajnje slatko. Bela teksas suknja, kraća nego inače, ali lepa crna bluza gore i slatke blistave patike. Oduvek je imala stila, oduvek je znala to da iskoristi.

-„Amber..."-kada je čula svoje ime malo se trznula, oprezno me pogledala.

-„Verovatno misliš sve najgore o meni."

-„To nije istina, ti to znaš."-izgovaram mrtva ozbiljna. Ona slegne ramenima i ja spusim ranac u ormarić.

-„Stvar je u tome da sam toliko omanula."-izgovara depresivno, gotovo poraženo.

-„Žao mi je što ti nisam rekla ranije, trebala sam... Oduvek me je bio stid da ti išta kažem a vreme je prosto prolazilo. Znaš, svi su mislili da to jednostavno nestane nakon određenog vremenskog perioda."-gleda me raskolačenih očiju, raširenih zenica. Kosa joj je pokupljena u uredan rep i kao i uvek ona izlgeda staloženo i ženstveno, ma koliko bila zbrzana i spontana.

-„Žao mi je što si mislila tako, podržala bih te."-obara pogled na svoje nožne prste a onda tihim promuklim glasom izgovara reči od kojih čoveka prosto zaboli srce.-„Žao mi je što smo dopustile da ovo prijateljstvo propadne."-brzo klimnem glavom dok se borim s željom da obrišem suzu koja mi se skuplja u oku.