Beznadežni stranac

5. -"Zgodna šankerka"

¤Vote=osmeh¤

Da li vas je nekada užasno zanimalo kako neki ljudi imaju obraza za svoju drskost? U slučaju da nije, mada ipak znam da sigurno jeste, osećaj je užasan.

Taj osećaj mi liči na one koje imam pre kontrole kod zubara ili onih koji opisuju moju nervozu pri rešavanju završnih testova. Dlanovi mi se znoje, iz ušiju samo što mi ne krene para od besa a lice mi se potpuno zacrveni. Moj mozak radi sto na sat i prosto ne mogu da ne lupkam prstima o neku čvrstu površinu (npr. škoslki sto).

Ne znam da li je trenutno problem u meni, ko zna... Možda i jeste. Ali to mi nimalo ne olakšava situaciju koja me tera na ludilo! Ma hajde!

Ukopana sam stojala ispred svog ormarića. Zamišljeno sam gledala u njegov sadržaj, koji je izgledao kao da je kroz njega prošao omanji agresivni uragan tragajući za srećom. No, nije je našao i tako besan je napravio haos. Mrzi me da tražim knjigu i moram priznati da se previše brinem da bih sada tragala za nekom glupom svezom hartije. Nije mi jasno, kako je Amber toliko hrabra da mi se ne javi?!

Ozbiljna sam!

Ne, verovatno je moj alter ego veoma upravu, u školi je i samo je zaboravila da mi se javi, da pokupi svoj telefon, da...

KOGA JA LAŽEM?

Prekršila je svoje obećanje i uopšte mi se nije javila sa sastanka... Šta ako joj se nešto desilo? Znam toliko malo o tom dečku da je to neverovatno, a nemam kome to ni da prijavim? Policija neće uraditi apsolutno ništa, njeni roditelji će me ubiti!

Duboko sam uzdahnula zaklopivši oči. Kako sam uopšte ovde završila?

Iz mog veoma napornog paranoisanja me trgne glasno školsko zvono koje bi trebalo da obeleži početak časa. Ali, moje noge se ne kreću ka kabinetu, nisam zatvorila ormarić i nisam našla knjigu. Šta da radim? Osetim kako me učenici guraju jer očajno pokušavaju da stignu na časove koji im počinju ovoga trena. Okrutni su veoma, jer u pozadini čak mogu da čujem i njihove nemilosrdne komentare ali pokušavam da ih ne filtriram dovoljno jer trenutno imam ozbiljnijih i većih problema.

Izvadim svoj telefon iz džepa i okrenem Stefanov broj telefona. Pozdravi me njegova sekretarica i nakon serije uspaničenih pokušaja progovaranja ikakvih reči rekoh mu da me nazove jer je super hitno! Ne mogu mu reći šta se zapravo dešava jer nisam apsolutno sigurna, ali ubeđena sam da je taj ološ od dečka u stanju da napravi nekakve gadosti koje trenutno ne želim ni da zamišljam!

Bum!

Vrisnem naglo ispuštajući knjigu koju sam držala u zagrljaju.

Okrećem se ka osobi čija je, mišićeva i krupna, ruka zatvorila moj ormarić.

-"Gospode!"-susrećem se sa vanzemaljski plavim očima koje me pažljivo promatraju.

-"Nisma li te valjda uplašio?"-Vidim ga, podsmeva mi se i svesna sam toga. No, nešto mi govori da ne bih trebala da razmišljam o tome sada, mogu to da ostavim za kasnije.

-"Ti si seronja!"-izleti mi i brzo prekrijem usne rukom. To je zvučalo zlo... Nije bilo namerno, ali ipak...

-"Opasno."-prokomentarisao je sagnuvši se da mi doda knjigu koja mi je ispala.

-"Šta hoćeš?"-pokušavam da budem drska. Neću vas lagati, rekla sam vam da ću biti potpuno iskrena -zar ne?- Inače se trudim da razmišljam o svetlucavim jednorozima, šarenim dugama i gumenim bombonama ali ovo je specifična situacija! Ne želim da mu pokažem da me je prestrašio sinoć, kada je pominjao čekaonicu, mrdusao tim savršenim očima i pravio se da je neki frajer.