Beznadežni stranac

38.-"Matematika i Mafija?"

¤PA: USPUTNI KOMENTARI, IZAZIVAM VAS!

¤

Moji demoni ne mogu biti udavljeni, znaju da plivaju.

¤

-"A ja se ponadala..."-promrmljam dok mi dodaje kesu od tvrdog papira.

-„Hej, moraš da probaš ovo!"-on se široko osmehne i ja prevrnem očima isfrustrirano.

-„Da li ti uvek razmišljaš o hrani?"

-„Ne budi zajedljiva sad, ovo su najbolji burgeri u gradu!"-otvaram kesu i malo me ošamuti toplota koja izbija iz nje.

-„Eliote, da li si ti nekada sit?"

-„Desilo mi se par puta."-izgovara dok zavlači ruku u kesu i vadi ogromni hamburger umotan u zaštitnu folicu. Izvijem obrvu dok on obmotava svoju hranu. Sedamo na klupu i on baš u tom trenutku uzme ogroman zalogaj hamburgera.

-„I?"-zatvara oči i klima glavom dok ja odmotavam 'sendvič'. Ogroman je i kladim se da je prava energetska bomba.

-„Savršen, kao i uvek."-uzima još jedan zalogaj i tek tada primetim koliko ustvari mljacka kada žvaće. Nasmešim se na to, a onda pažljivo zagrziem.

Isprva me omami lep ukus mesa a onda u mojim usnama dominaciju ukusa preuzme ukusan sos. Trenutak kada ga moje nepce oseti poželim da umrem od sreće.

Nekoliko minuta kasnije, i dalje sedimo na klupi i jedemo u tišini. Tačnije, ja jedem jer je on odavno završio. Gleda u mene a ja pokušavam da se nesmejem. On je potpuno ozbiljan za razliku od mene.

Kada napokon stignem do pola sendviča duboko udahnem i spustim jednu ruku na stomak.

-„Ne mogu više..."-on se nasmeje zabavljen situacijom.

-„Jedva si pola pojela!"-namršteno me pogleda. Izgleda smrtno ozbiljno i ja se osmehnem.

-„Pa ovo je jedan veliki hamburger..."-kažem dok on prevrće očima.

-„Ne mogu da verujem da te je pobedio jedan sendvič osrednje veličine."-osmehne se.-„Mislio sam da si velika devojka."

-„Zveknuću te."-slegne ramenima.-„Ako želiš da ga pojedeš..."-pružam mu sendvič a po njegovom izrazu lica mogu da zaključim da se koleba oko te odluke.-„Stvarno ne mogu više."

Posle par sekundi uzima hamburger iz moje šake. Prsti nam se dodirnu na tren ali naše šake se ubrzo ponovo udalje jedna od druge.

-„Hoćeš da šetamo?"

-„Svejedno mi je."-ustaje i ja ga pratim.

-„Pa, reći ćeš mi zašto si me zapravo zvala?"

-„Hm?"-zaklopim oči dok sporo koračamo ulicom.

-„Oh, sačekaću."-nasmeje se šarmantno i ja se blago ugrizem za jezik.

-„Društvo?"-sumnjičavo izvije obrve i ja se nasmejem.-„Zar je toliko providno?"

-„Kao staklo."-nasmeje se a ja zabacim kosu.

-„Stefan bi me smarao za matematiku, i verovatno bi me oterao kući da učim."-izgovorim to kao da je najočiglednija stvar na svetu. On zastane dok žvaće pa punih usana izgovori sledeće reči...

-„A Nejtan?"-nastavi da žvaće hranu a ja poželim da se sakrijem iza prvog drveta na koje naiđemo.

-„On je... zatrpan fasciklama."