Beznadežni stranac

6. -"Želim li?"

*

Serije su čudne. Ponekada se dvoumimo oko nastavljanja, jer znamo da se njihov sadržaj neće poboljšati već samo pogoršati. Tako se ja uvek dvoumim -"Želim li, želim li stvarno da vidim kako se ova drama završava?!" . Ne lažite me, znam da imate iste muke. Nadam se. Zato valjda volim da gledam serije. Amber mi je uvek prigovarala. Stefana nije naročito zanimalo.

Nikada mi nije bilo jasno kako svi ti uspešni producenti, talentovani pisci i veoma kreativni kostimografi izmame zadovoljstvo ljudima koji gledaju njihove serije, filmove, pozorišne predstave i tako dalje. Dočaraju nam priču i vode nas kroz scenario čvrsto nas držeći za ruku. Oni su ti koji su izazvali sve te burne reakcije i doneli te tužne trenutke. No, sa druge strane oni su jedini koji imaju priliku da sve vrate na svoje mesto i da ponovo budemo zadovoljni i srećni gledajući njihova dela.

Počešala sam obraz.

Okružena pufnastim jastucima, prepletena mekanim i toplim ćebetom izležavam se čitavo poslepodne. Moram priznati da verujem u to da sam nadarena za izležavanje i odmaranje. To je moj posao, moj hobi, moj život.

U čitavoj sobi je potpuni mrak, a zvuk serije sa laptopa je umereno glasan. Čisto kako bih ga čula, jer ne volim kada ceo moj komšiluk sluša sve dramatične scene iz moje omiljene serije. Da, tačno tako. Celo popodne gledam seriju. Negde u sobi je polu prazna činija s kokicama i ogromna flaša vode. Nikada neću napustiti svoju sobu, imam sve što mi je potrebno. - Zgodno telo i predivno lice glavnog glumca na ekranu, mekano i udobno ćebe, slane kokice i tečnost. I to je to, šta mi više treba da bih bila srećna i zadovoljna?

Iskreno, mnogo toga... Ali ne trenutno. Ne danas.

Jer, kada sam se vratila iz škole, tačnije sa obale reke, bila sam čila i vesela i osećala sam se kao da mogu da pomerim planinu. I tako vedro raspoložena sam jela, uradila neki kratki esej i odlučila da svoje slobodno poslepodne provedem ušuškana uz dobru seriju. Povremeno bi mi misli odletele na neku skroz desetu stranu. Na pamet bi mi pali ljudi koje srećem svakodnevno, kojima se smeškam u prolazu, ili one koje uporno izbegavam po hodniku. Povremeno želim da su kraj mene i da me grle, da me nazovu i kažu mi da moraju da me vide kako bi im dan bio bolji, ili prosto da se klone mene i da ne razgovaraju samnom uopšte. Nipošto.

Čitavo vreme sam lenčarila, nisam ni osetila kada sam zaspala.

*

Ispred mene je svetlucavi jendorog sa bebi roze grivom. Obasjan je šljokicama i perlicama, a u očima mu je magična iskra. Zabacuje grivu dok galopira ka meni.

-"Alis?"-fiksira me njegovim blistavim očima i progovara moje ime. Odazivam se tom svetlucavom i nestvarnom jednorogu i ne primećujem kako je odjednom čudesno progovorio.