EMPTY FEELING

12) Trener

(Dragi moji stigao je još jedan deo priče. Hvala svima koji prate i ostavljaju onako divne komentare. Nadam se da ćete uživati. XO)

Katherin POV

Nije lako pokušati pratiti brzi hod osobe koja je od tebe viša deset centimetara, pogotovo ako je u pitanju dečko koji korača brzo i vuče te za sobom.
Kroz njegovu ruku, koja drži moju, struji toplina njegovog tela zbog koje sam još nervoznija. A ne pomaže mi ni njegovo požurivanje i moja uplašenost.

„Ajde Kate ubrzaj malo. Zar te moram vući? Ženo gora si od kornjače!" Blago se zakikoćem, jer me prošlog puta uporedio sa pužem, i nije mi jasno kako izvlači sva ta upoređivanja.

„Šta se smeješ bre? Požuri, od ovog mi zavisi vikend", dok je govorio u jednom trenutku se brzo okrenuo, a to nisam očekivala, zbog čega sam iznenađeno ciknula kada sam se zabila u njegove čvrste grudi.
Zbog mog slabašnog tela kojim je upravljala nervoza malo je falilo da pred njim padnem na dupe.

To je razlog zbog kojeg se Alex sada ceri, i svojim ogromnim šakama drži za ramena.

„Šta ti je? Otkada ti zaplićeš svoje spretne noge? Malo je falilo da padneš opet", u glasu mu čujem zadirkujuć ton i znam na koje padanje misli, zbog čega blago pocrvenim od stida.

„Malo me hvata nervoza. Nije mi lako kad znam da ću morati pričati sa Karterom i još lagati", odgovorim tiho. Dobro ne trebam slagati baš sve, samo onaj deo da sam njegova devojka sa kojom se opet pomirio. To me čini nervoznom više nego što bi trebalo.

„A bilo ti je lako kad je trebalo meni smestiti? Onda se nisi plašila, jel? " Njegov ton nije optužujuć, već pun humora...
On me lagano gurne i kaže: „Ma ajde Kate pa nije to ništa za tebe, tako veliku devojku." Kiselo mu se nasmejem, a on se naceri i okrene, pa zagleda u vrata zgrade u kojoj se nalazi njevog trener.

Sinoć se desilo toliko čudnih stvari koje nisam očekivala, i izgleda da je tako najbolje.
Svaki događaj koji se desi u trenutku kad mu se najmanje nadaš i očekuješ bude jedan od onih koje ceniš mnogo više.

Zaista je bilo opuštajuće pričati sa Alexom sasvim normalno i bez deranja, smišljanja osvete i taktika kojima bi naudili jedno drugom. Neverovatno je da smo se sinoć smejali mnogo više nego ikad za ove tri godine.

Da nije sedeo pored mene na onom krevetu nikad ne bih primetila one male, jedva vidljive rupice koje mu se stvore na uglovima usana dok se smeje. Bio je prilično zanimljiv i smešan dok je smišljao našu zakletvu.

U tom trenutku imao je osmeh dečaka koji je dobio ono što je želeo. Kad samo pomislim koliko bi sve bilo drugačije da sam odmah pristala pričati sa njim.
Stvarno se nadam da je njegova iznenađujuća odbrana imala neki efekat na te radoznale osobe, koje vole da tračare, u suprotnom ću poludeti na predavanjima.

„Hej zemlja zove Kate", čujem njegov glas i vidim ruku kojom maše ispred mojih očiju.

„Tu sam, možeš prekinuti", kažem pa jednim potezom zaustavim njegovu dosadnu ruku.

„Jesi spremna za našu misiju?" Kolutam očima, jer on ovo po zna koji put naziva misijom. Bože, kao da smo na tajnom zadatku...

Opet se smeje govoreći da sam luda, a onda otvori vrata koja u meni pokrenu novi val nervoze. Polako koračam za njim, dok u mislima prolazim kroz taktiku koju smo sinoć smislili nakon našeg ludog dogovora i mojih uslova na koje se on samo cerio.

„Dobro, ako si mu rekao da sam ti bivša sa kojom si se posvađao a sad pomirio, nadam se da me nećeš zvatim onim nekim ludim nadimcima. I da, od sad ćeš prestati da me zoveš slatkicom, jer taj nadimak stvarno mrzim"