EMPTY FEELING

9)Ucena

(Novi nastavak je tu, nadam se da će vam se svideti. Ostavite vote/kom. I samo da vas obavestim od sad me možete pratiti na instagramu. XO)

Katherine POV

Do sad mi se nikad nije desilo da nemam nijednu ideju za neki rad. Kada je fotografija u pitanju moja inspiracija procveta iste sekunde čim dobijemo zadatak. Ali trenutno nije tako. Sada imam utisak kao da mi nedostaje jedan deo mene.

Kada nešto postane deo naše svakodnevnice, kao što je umetnost moje, onda svaki njen izostanak, gubitak inspiracije stvara osećaj usamljenosti i nedostatka.

Sva ona snaga koju sam danas vratila samoćom u prirodi malog parka, sada je iščezla kao da nikad nije postojala. Tužna sam i usamljena. Samo se želim sakriti ispod pokrivača i dovršiti knjigu.

Nakon svađe sa Alexom nisam bila u stanju da nastavim sa čitanjem knjige „Čudo".
Teen knjige zauvek ću moći da čitam, čak i onda kad budem stara, pogrbljena baka. One će me i tada znati oraspoložiti svojim mladim glasom i predivnim porukama koje nose u svojim pričama. 

Danas je predivan dan. Proleće je unelo radost u naše duše i oživelo okolinu. Izgleda da je i gospođa Anderson pod čarima magičnih zraka sunca, jer je ovo jutro posebno vesela i raspoložena.

Otkad je ušla zamolila nas je da postavljamo pitanja ukoliko imamo nekih nedoumica u vezi rada. I od tada se moja zabrinutost vratila.
Od preključe, kada smo dobili zadatak, nijednog trena nisam razmišljala o njemu. A to se meni ne dešava!

Bila sam obmanuta smišljanjem plana i osvete, da sam zbog one budale zanemarila umetnost koja mi je pored knjiga najbitnija u životu. Nisam kao drugi. Njima su bitne osobe, ali meni nisu. Za mene su najbitnije moje knjige i slike.

Kako meni može biti bitan neko, kad ja nemam nikog osim sebe i mojih knjiga? I to je ono što drugi nikad neće moći razumeti. 

Napetost me još uvek ne napušta. Imam utisak kao da neka nelagoda protiče kroz mene čim čujem glas dečka riđe kose. I nisam jedina. Mnogi ovako reaguju, ali sa razlogom. Niko u našoj grupi ne voli umišljenog Jamesa, sina poznatog slikara.

Uvek smo se pitali šta on radi na državnom koledžu, kad ima novca za privatni i bolje uslove. Ali izgleda da mu je lakše da se razmeće novcem svog oca pred nama koji jedva uspevamo platiti svaku godinu, nego pred nekim bogatijim snobovima.

Ne znam kako drugi, ali mene izvlače stipendije za koje se trudim tokom cele godine. Zbog njih sam u ovom trenutku veoma nervozna. Ako želiš stipendije, onda moraš biti svaki put sve bolji, jer ukoliko omaneš ili posustaneš, neko drugi ćete veoma brzo zameniti.

A trenutno da bih bila još bolja nego ranije trebam da rizikujem. Do sada sam fotografisala samo prirodu i neke predmete. Od onog leta, polja prirode i cveća stvorile su novu ljubav u meni. Ljubav prema starim, uništenim i usamljenim stvarima. Kao što sam ja. I od tada obožavam kadrom mog starog, ali dragog fotoaparata, da hvatam oronule klupe i kuće.

Slikanjem stvaram nešto bolje, lepše od stvarnosti. Svetu predstavljam mnogo drugačiju sliku od one koje on vidi, i to na moj način. Dok držim fotoaparat radim isti posao kao pisac koji piše. Stvaram novu priču. Samo moju.

Danas napokon ne sedim sama. Pored mene su Luke i Natalie. Čim sam ušla u ovu prostoriju nisam mogla da ne primetim ovog dečka koji svojim današnjim stilom zrači kao neka šljašteća reklama. Svoju smeđu, kovrdžavu, raščupanu kosu razbarušio je još više. Ili je to neko drugi uradio umesto njega?

Danas je odlučio da bude šašav. Verujem da se nikad neću moći naviknuti na njegovu kreativnost koja ponekad prelazi granice normale. Ali to je samo jedan od načina kroz koji pokazuje svoj talenat i eksčentričnost.