EMPTY FEELING

30)Magična noć

(Drage moje ne znam kako vi trpite ove vrućine, al ja se teško snalazim sa njima. :/ 
Hvala na 31,1 K pregleda na priči i svakom komentaru koji ostavite. Uvek mi ulepšate dan, a nadam se da sam ovim nastavkom i ja vama. Ostavite svoj vote i kom. Ljubim vas sve!! xxx)

Katherine POV

„U svakoj nesreći ima sreće", puno puta ovu izreku čula sam od starije osobe, a ja sam svakoj odmahnula rukom sa željom da svoj um oslobodim tih gluposti.
Mislim da sam pogrešila. Izgleda da izreka možda i nije toliko glupa...

Ima nešto u tim rečima, samo što to dosada nisam videla. Napokon sam shvatila pravo značenje te izreke. Recimo, ko bi rekao da će nas Alexova povreda još više povezati? Ja sigurno nisam, a znam da nije ni on.

Tri dana prošlo je otkada sam uplakana nemirno ležala i brinula se tog dečka crne kose, a nešto se između nas promenilo od onog trena u kuhinji. Povreda nas je stvarno još više povezala.
Uverena sam da je i Alex primetio brzinu dešavanja čudnih i neobičnih stvari dok smo zajedno, jer nemoguće je ne primetiti ih.

Kada smo zajedno oko mene širi se osećaj pripadanja zbog kojeg zaboravim da postoje druge osobe. Zato sam u petak po drugi put bila izbačena sa filozofije, jer profesor Tucker više nije mogao doći do reči koliko smo se smejali.

Tada sam bila u transu, jer sam se zajedno sa Alexom nastavila smejati iza zatvorenih vrata, a naši izmešani kikoti odzvanjali su hodnikom. To stvarno nije bilo lepo. Možda je to Alexovo normalno ponašanje, ali nije moje.

Već se više od tri godine mučim da dobijem stipendiju, učim u svakom slobodnom trenutku, čak i onda kad nemam volje i želju. Borim se za sebe. Još jednu godinu mogu izdržati... Sranje,  zbog toga na predavanja moram doći kao mirna Kate, a ne devojka koja ometa profesore.

Ali kako da budem imuna na ludog Alexa? Pa, ja i dalje ne znam pravi razlog našeg ispada i histeričnog smejanja! Znam samo da je sladak i smešan dok se šali na moj račun.

Nije mi jasno odakle je izvlačio onako brze i originalne komentare za filozofe. Stvarno, ali stvarno, nisam mogla ostati imuna na komentare o dugim bradama i čudnim krikovima. Zbog njega sam u tom trenu bila neizmerno srećna.

„Mala, kuda si otplovila?", pita me Alex sa ulaza u sobu. Nervozna trepnem, pogledam u stranu i poklonim mu stidljiv osmeh. Ipak, nastavim ležati na krevetu.

„Šta misliš?" Budala mi se bezobrazno kezi, sigurno mi se sreća ogleda na licu.

„Da pogađam, ili bolje ne?" Pomalo uzbuđena, iako ne bih trebala biti, slednem ramenima. Kao da me baš briga za sve...

„Umm, da li je razlog možda jedan neverovatno zgodini i prelepi muškarac?", upita me šepureći se svojim krupnim telom do mene.

Tišinu sobe koja mi je već dobrih deset minuta bila najbolji dug  sada ispunjava zvuk mog glasnog i veselog smejanja. Sklupčana na krevetu posmatram Alexa kako opušteno seda na ivicu kreveta.
To je jedini slobodni deo, jer su ostale zauzele knjige iz biblioteke.

Čim me posle izbacivanja prošla euforija smejanja počela sam polako da gubim živce i proklinjem sebe. Sve mi je izgledalo kao da sam upropastila šansu za stipendiju! Naravno da me Alex sve vreme pratio sa velikom dozom pažnje, pa smo tako zbunjeni, on sav pogubljen a ja histerična, došli do njegovog obećanja da ćemo zajedno učiti.

To trenutno radimo, tačnije već dva sata, ako ne računam kratke pauze...

„Pa mala da čujem razlog, ili ćeš nastaviti tako blesavo gledati u moje lice." Očigledno je šta je Alex odlučio. Nastaviti me zadirkivati...