EMPTY FEELING

19)Reči koje bole

(Ljudi moji novi deo je tu. Napisala sam više od 4000 reči, nadam se da ćete uživati. Ostavite mi svoj vote/kom. Usputne ako želite, a novi deo stiže za par dana. xo)

Katherin POV

Nije lako biti student, pogotovo ako si jedan od partimanijaka koji zbog nove žurke jedva čekaju vikend. I svaki put nadaju se većoj žurci na kojoj će upoznati druge studente, flertovati i spavati sa kim stignu.
Sve ovo izgleda mi jako poznato i uzbudljivo iako ne spadam u tu, ali ovakvi događaji više nemaju isti efekat na mene, jer ja više nisam ona ista Kate.

U srednjoj školi i leto pre upisa na koledž bila sam sasvim druga osoba. Druga devojka.
Savršena, utegnuta, nadmena osoba koja je izlazila svaki vikend, zavodila i ispaljivala momke samo zato što je mogla. Ali nikad, nikad ta Kate nije bila kurva. I Jhon je to znao, zbog čega mi je verovao.

Nisam ga videla više od tri godine, i ništa ne znam o njegovom životu. Bio mi je prvi dečko sa kojim sam imala ozbiljnu vezu, i prvi sa kojim sam spavala.
„I jedini", pomislim.

Nakon te strašne noći sve je bilo jasno, ali nijedan od dokaza nisam primećivala.
Bila sam zaslepljena svojom boli i tugom za njima, i već tada, te noći kada sam porodicu izgubila na surov i monstruozan način prestala sam da osećam.

Nisam bila dovoljno svesna i razumna da vidim te dokaze, a nije ni Jhon. Pa... sve dok jedno veče nisam pukla i oterala ga od sebe. Otišla sam na njihove grobove, prespavala pod otvorenim i kišnim nebom, dok su sa mojih obraza padale krupne suze bola.

I niko ih nije video, niko nije znao za njih, jer sam bila sama na njihovim grobovima. Oko mene sevale su munje, a krupne kišne kapi koje su kvasile moje umorno telo prigušile su zvukove plakanja. To veče nebo kao da se stopilo sa mnom i štitilo me od pogleda drugih očiju.

Na kratko, pred očima vidim delove tog jutra kada me iz tupe i teške boli, koja je zarobila moje srce, u tmurni dan vratio dodir tople ruke na ramenu.

„Vreme je. Moraš ih pustiti da idu svojim putem. Pred tobom je život. Tvoja budućnost", rekao je moj stric.

„Imaš mene. Imaš nju. Bićemo tvoja podrška, tvoj oslonac. Znam da bi to oni želeli", pričao je dok je gledao u strinu suznih očiju.

„Pođi sa nama draga", progovorio je nežno kao da se obraćao malom detetu i zbog tih reči osetila sam se sigurnom. Ubrzo se moja ruka našla u njegovoj velikoj i krupnoj šaci.

Nikada neću zaboraviti to jutro kada su me na njihovim grobovima usnulu i promrzlu pronašli stric i strina. Jer tog jutra kada sam prihvatila jednu čvrstu ruku ja sam se zapravo oprostila od njih i okrenula im leđa.

A to nije bila ruka mog oca kao što je trebala biti... Umesto njega moj oslonac postao je njegov brat, koji i dan danas brine za mene kao da sam njegovo dete. A šta ja radim? Izbegavam ih što više i duže mogu.

„Zašto sebi radiš ovo? Zašto mučiš svoje misli kad imaš toliko drugih stvari na koje se možeš skoncentrisati", govori mi razum.
Njega ne trebam sad, jer on uvek učini da opet zaboravim na njih, da se opet opustim i krenem da uživam. Kao što sam zadnje tri nedelje...
Upravo to sam počela da radim, uživam i osećam, a ne smem!

Zavarala sam sebe da se mogu malo opustiti, ali izgleda da je to malo postalo nešto više.
A to se ponoviti neće!
Ne dok oni, moja voljena porodica, leže ispod zemlje i dok moje toplo telo šeta iznad njih.

„Kate, nezahvalnice jedna, nazovi ih. Devojko bez roditelja i porodice, bez starijeg brata, ti siroče jedno koje nije sposobno da voli", govorim sebi.