EMPTY FEELING

35)Potreba

(Cure moje potrudila sam se što brže napisati novi deo i nadoknaditi vaše čekanje. Nastavak je tu, a ja sam uzbuđenja i malo nervozna jer uskoro sledi pravi zaplet radnje. Ostavite svoje komentare i vote. Sve vas ljubim i grlim. xoxo)

Alex POV

Prilazim kolima polupraznom parkingu ispred novijih zgrada i parkiram na slobodnom mestu. Gasim motor i povlačim ručnu, smireno nastavim gledati ispred nas u praznu i mračnu okolinu.

Ulična svetla bacaju blago-žuti odsjaj po betoniranom asfaltu, a tišinu unutrašnjosti auta trenutno ispunjavanju naša plitka i opuštena dišanja.

Pomalo iscrpljen vožnjom glavu okrenem prema smirenoj lepotici na suvozačkom sedištu pored mene i sve što ugledam je opuštenost i sreća koja zrači iz nje. Gleda me pravo u oči glave naslonjene na sedište, dok joj celo telo uleže sklupčano u njega.
Vitkom desnom rukom obgrlila je svoje skupljene noge, a levu zarobila telom.

Širok osmeh na njenom licu trenutno se sija u ovoj tami koju blago obasjava ulično svetlo. Ti beli savršeni biseri koje volim osetiti na koži usne ili vrata sada sijaju i kroz mene šalju osećaj potrebe za njihovim dodirom.

Da bih je još bolje video pomerim sedište malo unazad i celim telom se okrenem prema njoj. Desnu stranu lica uronim u sedište, a slobodnom levom rukom uhvatim njenu toplu.
Palcem nežno prelazim preko te negovane kože čiju belinu pokušavaju narušiti mladeži.

„Jesi se lepo provela", upitam je posle više od deset minuta ćutanja što nam je rekord otkada je smirila uzburkala osećanja.

Ona se nežno nasmeši sa očima u kojim vidim svaki trag emocija. Na kratko zažmuri pa pogledom zarobi moju dušu u njenu večnu tamu očiju.

„Jesam. Ne znam kako si otkrio da već duže vreme želim to mesto posetiti, ali hvala ti zbog toga. Ovo je stvarno jedan predivan dan." Tiho i opušteno svojim umirujućim glasom ispuni tišinu auta pa oslobodi ruku mog dodira i pomazi po obrazu.

„Ispunio si svoje obećanje Alex. Bilo mi je prelepo, ali nadam se da tebi nije bilo dosadno. Znam da ne voliš umetnost."
To je tačno, ali od toga još više ne volim videti ozbiljnost na njenom licu, jer tada nema onih skupljenih uglova očiju i vedrine u njima.
Zato prevrnem očima na šta se ona zakikoće i rukom ovlaš dodirnem njen bok.

Poput naglo probuđene životinje ona se ritne i glasno vrisne, a zvuk njenog veselog kikotanja ponovo ispuni prostoriju između nas kao i prazninu u mom srcu.

„Nisam se smorio. Dobro...možda malo na početku, ali posle mi je stvarno bilo zanimljivo. Baš su dobro sredili taj park, još ima pogled na more i nema onih sivih zgrada. To mi se baš svidelo." U znak slaganja sa osmehom na licu klimne na moje reči i podigne visoko palac.

„Znam, to je tako predivno mesto", zanesena stavi ruke na grudi, „tamo bih mogla zauvek spavati. Zamisli da su umetnost, zvuk vode i miris trave, zvede na nebu jedine stvari koje vidiš i čuješ svaki dan. Bez onih bučnih automobila i ljudi.. ", zamišljena sa srećom zagleda se iza mene kao da upravo doživljava svoj san.

Bezobrazno se iskezim i približim prema njoj. „Još ti samo ja falim. Zamisli svako jutro u toj prirodi, ali sa mojom glavom između nogu dok te jezikom vešto obrađujem kao što sam jutros."

Ona iznenađeno pogleda u mene pa ozareno lupi po ramenu. „Koliko si samo prost Alex", ove reči izgovori malo višim tonom glasa i naglasi dramatičnim kolutanjem očima.

„A nisi se bunila jutros? Tad nisam bio prost? Koliko znam tražila si još", šaljivo joj dunem u lice zbog čega ona stidljivo okrene glavu od mene.