EMPTY FEELING

28)Obećanje

(Drage moje stigao je novi deo. Uživajte i sa mnom podelite svoje utiske. Hvala na preko 28K pregleda na priči! Sve vas ljubim. xxx)

Alex POV

Trenutno sam u teškom sranju. Ubija me ovaj osećaj želje i jebene nemoći. Pre Kate se nikad nisam našao u ovako velikom rastrojstvu emocija. Ovom haosu kao nema kraja! A sjebala me jebena vožnja motorom.

Zbog prekoračene brzine mogao sam pre pola sata završiti u zatvoru, a sada, evo me ispred njene zgrade kampusa. Otkada znam za sebe, a i po pričama moje majke, bio sam tvrdoglavo dete. Samo što ja nisam osoba koja je pola sata tvrdoglava, ili koja brzo odustane. Nema šanse!
Ostajem dosledan svojim rečima kad nešto obećam, ili želim. A Kate želim, i obećao sam joj zadovoljstvo, a to će večeras dobiti. Pa makar završio u zatvoru...

„Imam njih da me vade, kao što su i sad. Baš me briga za jebenu policiju!" , smirim se ovim rečima.

Kada sam pre više od dva sata zalupio vratima stana sve što sam tada znao i trebao je osećaj letenja kroz vazduh, sloboda koju mogu doneti samo motori i jebeni adrenalin kojem ne mogu odoleti. Hladan aprilski vazduh bio je odlična suprostnost mojoj vreloj koži, koja je još gorela za njom.

Bilo mi je potrebno hlađenje celog tela. Osećaj praznine koji samo brza vožnja motorom može izvući iz mene. Osećaj posle kog se mogu napuniti novim, smirenim emocijama.
Ali i to mi je oduzela, kao i pamet...

Dok sam kao manijak preletao ulice u jednom trenutku policija je odlučno krenula za mnom. Zajebao sam se što nisam odmah stao na zvuk njihove sirene. Mada, tada je počela akcija.

Da sam bio posmatrač, kao svi oni slučajni prolaznici, mislim da bi i meni sve izgledalo da policija juri za poludelim manijakom u begu. Na neki čudan način i jesam bio u begu, ali više ne znam od koga.
Da li sam za sobom želeo ostaviti nju, ili sebe? Ili oboje u onoj sobi? Ni sam više ne znam, ali znam da je bilo gusto.

Kada sam shvatio šta radim naglo sam zaustavio motor. Momci u crnom brzo su me opkolili i skočili na mene, zbog čega sam im rekao da nazovu samo jedan broj.

Iako nisu hteli uradili su to kada su shvatili da se ne zajebavam, i da je to bolje za njih i njihovo radno mesto. Ubrzo su mi pokunjeno i začuđeno uputili svoja izvinjenja, pa zamolili da ne divljam po ulicama na šta sam ozbiljno klimnuo glavom. Opustio sam mišiće vilice koje sam neko vreme stezao i luđački se nasmejao.

„Izgleda da ima neke koristi od njih", pomislio sam u sebi, upalio mašinu i nesvesno završio na putu ka ovom kampusu. Na putu koji vodi do nje...

Naslonjen na hladni metal svoje bebice pogledom oprezno pratim grupice studenata koji zaokupirani nekom smešnom temom veselo prolaze pored mene. Iako je prošlo pola devet mnogo njih večeras uživa na svežem vazduhu i dobrom društvu, a koliko vidim i sa duboko gurnutim jezikom u nečija usta.

Namršten pogledam u mladi par na par metara od mene, iznerviran prevrnem očima i tek sad shvatim koliko je Kate bila u pravu. Ovo je jebeno nekulturno!
„Uzmite sobu i tamo dovršite to što ste započeli", kašljanjem pokušavam da umanjim jačinu svojih reči, ali džabe.

Razni zvuci smejanja dokazuju mladom paru da su i drugi čuli moje reči. Nasmejan pogledam u mladog dečka, verovatno frešmena, i plavušu vitkog tela koja crvenog lica i brzim koracima pokušava sakriti iza zatvorenih vrata kampusa. Njegove zbunjene oči nervozno pogledaju u mene na šta raširim ruke.

„Šta je? Imaš neki problem? Samo sam rekao da nije lepo pred svima jezikom daviti devojku."

„Jebem ti Kate! Zašto sam ovo rekao?", iznenađen upitam sebe. Sada znam da je njen stid bio sa razlogom, i da ću morati malo češće poštovati njenu želju. Ako budem mogao.