Džepni sat

Prolog

13.10.1953.

Japan,Tokio.

,,Jesi li siguran u vezi ovoga, Džejs?", nervozno je upitao plavokosi momak, dok je, šetajući gore-dole po raskošnoj dnevnoj sobi očeve kuće neprestano ispoljavao svoj bes nad bespomoćnim satom u njegovoj desnoj ruci. Milion pitanja na koja on nije imao odgovor, gurala su ga u ponor tuge gde je postojanje jedina granica. Mučno je izdahnuo i skrenuo pogled na petoricu mladića poređanih jedan do drugoga, shvativši da trenutno prolazi kroz istu situaciju kao i oni.

,,Odbijam da prihvatim činjenicu da je nestao", zamahnuo je glavom zelenokosi mladić bledog tena i crnih, suznih očiju. Vodio je bitku sa skrivenim emocijama koje su svakog trena očekivale pobedu i podlo izašle na videlo.

,,Nije nestao Nejtan, otišao je", nešto grubljim glasom dobacio je visoki, smeđokosi mladić. Prekorno je pogledao jednog od najboljih prijatelja i hitro ustao sa udobnog kožnog troseda.

Za razliku od ostalih, on je jedini imao dublji odnos sa prijateljem koji je, zbog njihove nepažnje spremno predao svoj život malom satu i nesvesno se oprostio sa njim. Proklinjao je vreme, jedinog krivca koji je sebično oteo osobu zbog koje je bio spreman da žrtvuje sebe zarad njegove sreće. Dohvatio je veoma važan predmet koji je u sebi sadržao toliko uspomena vezane za prošlost - staklenu vazu sa isklesanim crvenim ružama na njoj, koja se nalazila na svom uobičajenom mestu: stočiću pokraj najnovijeg televizora i bez oklevanja razbio o zid. Baš kao i njegovo srce, njeni delovi su završili raštrkani na sve strane, kao da nikada nisu sačinjavali predmet koji je odisao srećom i prosto mamio osmeh njenom vlasniku svaki put kada bi je ugledao.

Isfrustrirano je prošao rukom kroz kosu, gde je zadržao narednih nekoliko minuta. Stefan, dečko u čijoj su kući proveli protekla dva dana prišao je smeđokosom prijatelju i podario mu istinski zagljaj. Zanemario je činjenicu da će kasnije morati odgovarati ocu za učinjenu nepravdu nad staklenom vazom, te je odlučio da sazna što više o Džošuinom odlasku.

,,Kako je uspeo da ode? Mislio sam da paziš na njega, Davide", izvukao se iz čvrstog zagrljaja i okrenuo se ka dečku narandžaste kose i povećih ušiju.

,,I jesam!", uvređeno je uzvratio David. ,,Uostalom, Kevin je taj koji je trebao da vodi brigu o njemu, ipak je živeo u njegovom stanu."

,,Poštedi me tvojih gluposti Davide. Barem jednom u životu priznaj da si pogrešio umesto što svoju krivicu svaljuješ na druge", poskočio je mršavi smeđokosi mladić sa izuzetno naglašenim jagodicama, spreman da odbrani svoj ego. Uvidevši to, dečko zvani David je ponovio istu radnju kao i njegov prijatelj i stao naspram njega, dajući mu do znanja da je voljan borbe, isto koliko i on.

,,Prestanite!", povikao je crnokosi mladić i stao između dvojice nezainteresovanih prijatelja. Dosadilo mu je da posmatra kako mržnja pronalazi razne načine da uništi poverenje na kojem su mukotrpno radili. ,,Ovime nećemo ništa postići!".

,,Slažem se sa Patrikom, treba nam plan kako da izvučemo Džošuu iz sranja u koja se debelo uvalio", ubacio se Stefan i ruku položio na Patrikovo rame, pokušavajući time dokazati svoju lojalnost u teškim trenucima.

,,Ne mogu više da izdržim, idem po njega", zgrabio je sat iz Stefanovih ruku i zabrinuto pogledao u zbunjena lica svojih prijatelja, spreman da učini sve kako bi povratio Džošuu, makar to značilo i samo odlaženje u budućnost.

,,Nećeš valjda ozbiljno?"

,,To nam je jedini način da ga vratimo", dodao je Kevin, koji se, zajedno sa četvoricom drugova pridružio nestrpljivom Džejsonu u nameri da urade istu stvar kao i on.

,,Šta ako je sve ovo bilo uzalud? Ako je Džošua zauvek zaglavljen u budućnosti? Ne želim da izgubim svoj život tek tako", progovorio je David, dok se polako udaljavao od mesta na kome je prethodno stajao.

,,On ti je bio najbolji prijatelj!", povikao je Džejson.

,,Znaš da je Džejs u pravu. Džošua je znao šta radi, siguran sam da ćemo uspeti da ga vratimo", rekao je Stefan, dok je svim snagama pokušavao da smanji napetost među petoricom najboljih prijatelja.

,,Mah, čisto sumnjam", promrmljao je David sebi u bradu.

,,Dajte ljudi, nemamo mnogo vremena", opomenuo ih je Patrik.

,,David?" na pomen njegovog imena, dečko narandžaste kose je podigao glavu i ponosno istupio napred. Ako je već došlo do ovoga, spreman je da se žrtvuje zajedno sa svojim prijateljima. Jer, oni su jedino blago koje je posedovao.

,,Okej ljudi, vreme je", rekao je Stefan i zadnji put pogledao lica osoba koje su se nalazile pored njega i koje su zbog istog cilja tu. Duboko je udahnuo i bez razmišljanja okrenuo kazaljke na malom džepnom satu, nadajući se da će sve biti u redu.

***

Ova priča mi je dosta dugo sedela u draftu i ja stvarno nisam imala više srca da je samo posmatram kako propada, te sam odlučila da je objavim, pa šta bude. Nadam se da ćete pružiti šansu ovim škrabotinama 😄