Džepni sat

Epilog

12.06.2017.

Japan, Tokio.

,,Zdravo, Sofija", promuklim glasom upotpunio je nemu tišinu. Kao dar, njegov glas je ponovo postao melodija za njene uši.

,,Prošlo je dosta dugo, zar ne?", slabašno se osmehnula, otkrivajući svoje rupice na obrazima.

,,Istina", nakon toga, ponovo su se upustili u mir. Nisu želeli da govore, znali su da će, ukoliko reči počnu da preovladavaju, nastati haos. A to je poslednje što bi sada hteli.

Kako je vreme sve više odmicalo, tenzija je u njoj rasla do te mere da je pomislila da gubi kiseonik. Gušilo je, to njeno neverstvo i silne laži koje je rekla, kako bi sakrila istinu. Osećala se kao balon, i samo je čekala trenutak kada će da pukne. Ovo je sada pravi trenutak, što duže bude odlagala, stvari će postati sve gore.

,,Džošua, ja..."

,,Znam, Sofija", rekao je. Sada već leđima okrenut, sprečavao je da vidi more suza koje su sada krasile njegovo lice. Nije smeo sebi da dozvoli da ga vidi u takvom stanju, osećao se previše ranjeno.

Želeo je da ga gleda kao snažnog, izdržljivog čoveka, koga ništa ne može slomiti. On treba njoj služiti kao oslonac, potpora. Tako je zamišljao pravog muškarca, hladnog i okrutnog, kakav se i sam predstavljao. Ove suze su samo predstavljale smetnju.

,,Izvini", spustila je glavu i smišljala gomilu novih izgovora. ,,Trebala sam ti ranije reći, nisam znala da tako lako može doći do ovoga."

Izdahnuo je. Ove reči su ga razljutile, i to jako. Kako posle svega može reći da nije znala? Koliko li joj je samo puta napomenuo da to nije obična igračka i da mora biti pažljiva sa njim? Sav taj trud i napor koji je uložio objašnjavajući joj kako sat zapravo funkcioniše, sada su samo pali u vodu. Ništa od toga više nije važno.

,,To nije opravdanje za tvoje postupke", trudio se da ostane pribran. Vika bi u ovom trenutku samo odmogla, a to nikako nije hteo.

,,Znam", tužno je izustila. ,,Samo sam htela drugu šansu..."

Okrenuo se ka njoj i prišao joj bliže, palcem prelazeći preko njenih punijih usana. ,,Ne postoji druga šansa, Sofija."

Ispustila je jednu suzu, koju je on potom brzo obrisao. Mrzeo je videti je kako plače, to ga je lomilo.

,,Možda da se vratim još jednom u prošlost i sprečim sve?"

,,Ne!", povikao je, na čiji se ton ona trgla. ,,Dosta je bilo vraćanja u prošlost, ne smemo više da rizikujemo."

,,Postoji li onda neki drugi način?", upitala je sa malom dozom znatiželje u glasu. Ponovo joj je okrenuo leđa, što je ona automatski shvatila kao odričan odgovor, iako je nekoliko trenutaka kasnije jedna reč izrečena od strane njegovih usana probudila nadu u njoj.

,,Postoji", hladno je odgovorio. ,,Izgleda da je konačno došao i taj čas kada ću ti reći ko sam zapravo ja, kao i odakle se taj sat stvorio."

Trepnula je par puta, da bi potom klimnula glavom, dajući mu do znanja da nastavi sa pričom.

,,Sofija, ja sam pripadnik davne prošlosti. Tada sam imao sve, ali kao i svaki neiživljeni tinejdžer, nisam znao to da cenim. Ubrzo zatim, izgubio sam sve što sam imao. Pomislio sam da, ako vratim vreme unazad, možda ću moći da ispravim greške koje sam u prošlosti činio. Ali, stvari nisu išle onako kako sam zamislio, zbog čega sam izgubio život pokušavajući napraviti ovaj prokleti sat, koji je uzrok svega ovoga."

I nakon ovoga, shvatila je nešto. Povrh svega toga, njega je gledala istim očima kao i kada ga je prvi put videla. Mršavog, zbunjenog dečka, zatočenika zarđale vremenske naprave. Tada je imao taj dečiji izraz lica, koji je i dan danas bio tu. Nije ga napuštao. Baš takvog ga je i volela.