Džepni sat

1.

11.03.1953.

Japan,Tokio.

,,Još uvek radiš na toj hrpi starog gvožđa?", upitao je visoki dečko svetlo plave kose i time prekinuo tišinu koja je mlađem, crvenokosom mladiću nevinog lica itekako godila.

,,Prestani", gotovo istim tonom uzvratio je, sada već uvređen oniži dečko punijih usana. Mrzeo je to što njegovi prijatelji nisu ni pokušali da shvate kroz šta on trenutno prolazi, iako se on svim silama trudio da pridobije njihovu podršku.

,,Sat je neće vratiti, znaš", na te reči, crvenokosi dečko je podigao glavu i prekorno pogledao najboljeg prijatelja.

,,Učiniću sve da je vratim, makar me to koštalo života."

***

04.08.2016.

Japan, Tokio.

Jedno pitanje, milion odgovora. A opet, to pitanje za sobom je vuklo veliku vreću, prepunu pod pitanja i zahteva za objašnjenje istih. Mučilo je to što nije znala može li ikome da otvori vrata svoje duše i dopusti mu da razgleda njenu, sada već bolnu unutrašnjost. Nije je bolelo to, koliko i sama pomisao da je možda, svesno ili nesvesno povredila gomilu ljudi. Griža savest koju je tada osećala bila je dovoljna da uništi svaki delić njenog tela i pretvori je u osobu kakva je sada.

Da li je zaista zaslužila svu tu ljubav koju je dobijala od strane njenih bližnjih, iako su njene reči imale isti uticaj kao da im nožem probada kroz srce? Da li je vredna sve te pažnje koju su joj pružali, iako nije zaslužila čak ni pogled preko ramena? Je li zaista toliko divna osoba kakvom su je oni smatrali?

Šta ako je ona upravo suprotno od toga? Ako je sve ovo iluzija, a ona je njen tvorac? Ako je sve to plod njene mašte, koja je zaokupirala njen um nemogućim stvarima i želela zamaskirati realnost kako bi joj priuštila trunku sreće i zadovoljstva? Kolike su šanse da se to zaista desi?

Neretko bi, dok je ležala na svom urednom krevetu i duboko razmišljala o svim problemima sa kojima se hrabro borila, preispitivala svoje odluke koje je odlučno iznosila na videlo. Život je, kako i za ostale, tako i za nju predstavljao skup izazova koji su je strpljivo čekali. Morala je odabrati kojim će putem krenuti i čime će uspeti ispuniti sve što se od nje traži. Pratila je stazu punu trnja i kamenja, koja je dovela pravo u ruke čoveku kome se zaklela da neće više dozvoliti kontrolu nad njenim životom. A opet, kao i svakog prethodnog puta, nervozno je cupkala u mestu i nestrpljivo iščekivala njegov nagli povratak.

Nestašni osmeh zaigrao je u uglu njenih usana kada je ispred sebe ugledala zgodnog, crvenokosog dečka nemirnih očiju i bezobraznog izraza lica. Znao je, prokleto je znao svaki korak koji je napravila, uveravajući sebe da ona još uvek nije svesna toga. Želeo je da oseti na svojoj koži kako je to brinuti se za njega. Da li je stvarno toliko dobar osećaj kada znaš da pored sebe imaš nekoga ko će uvek biti tu za tebe spreman da te sasluša, bilo da se radi o nekoj manje važnoj temi koja uključuje razgovor u tri sati ujutru?

Ona je bila sve što je za njega predstavljalo spas. Ona je ta koja je uspela da izbavi usamljeno dete zarobljeno u ljušturi ološa, postarajući se da mu pruži svaki vid podrške i ljubavi. I opet, posle toliko godina on stoji par metara naspram nje, svestan da je zapravo dalje nego ikada.

,,Šta je bilo toliko važno da si se morala ponovo vraćati u prošlost?", upitao je, dok je pokušavao da zadrži ozbiljan izraz lica. Uplašeno ga je pogledala i progutala pljuvačku.

Prekorila je samu sebe, trebala je na vreme smisliti dovoljno ubedljiv razlog kako on ne bi posumnjao u njenu iskrenost. Zagrizla je unutrašnjost obraza, pokušavajući time smiriti hormone koji su uveliko divljali zbog njegovog prisustva.

,,Um, prosula sam mleko po kuhinjskom stolu i pomislila sam da je bolje vratiti vreme unazad i sprečiti nesreću nego uzeti krpu u ruke i brisati uprljano", lažno se osmehnula.

,,Oh, ma nemoj?", upitao je, podižući svoje lepo oblikovane obrve. Bila je i više nego očajna u laganju.

,,Zar misliš da ne govorim istinu?", pokušala je da uhvati njegov pogled koji je leteo na sve strane, izbegavajući ikakav kontakt sa njom.

,,Upravo", ispljunuo je. ,,Zar si stvarno mislila da ću pasti na to, Sofija?"

,,Kako god", zakolutala je očima.

,,Koliko puta moram da ti napomenem da to nije igračka i da moraš biti oprezna sa njim?", usporeno je izgovarao svaku reč pojedinačno, postarajući se da joj ovoga puta ostanu duboko u sećanju.

,,Dobro, žao mi je, okej?", spustila je pogled i kratko zadržila vazduh, pitom ga mučno ispuštajući.

Klimnuo je glavom i uzvratio joj osmeh. Okrenuo joj je leđa i trenutak pre napuštanja njene sobe, popreko je pogledao i promrmljao: ,,Drži se dalje od Tomasa."

,,Zašto bih?"

,,Zato što ja tako kažem", bilo je poslednje što je rekao pre nego je dopustio senci da obavije svoje čvrste ruke oko njega i privuče ga sebi.