Džepni sat

8.

13.10.1947.

Japan, Tokio.

Imao je san. Prelep san, prepun sreće i radosti, dobrote i mira, spokoja. Taj san predstavljao je njegovo utočište, beg od stvarnosti. Njegovu zemlju, njegov dom. Topao, prijatan, kao majčina ljubav upućena svom detetu. Ljubav koja je toliko jaka da uspeva prebroditi sve poteškoće. Snažna poput stene, velika poput svemira. Ljubav koja ne zna za granice, ljubav koja nema cenu.

Želja. Jedna reč, bezbroj puta izgovorena. A opet, njemu je samo jedna bila na umu. Ta želja, bila je dovoljna da ostane u njegovim mislima i bude razlog njegove sreće. Dovoljna da satera tugu i oslobodi se boli. Dovoljna da izmami osmeh na njegovom licu svaki put kada bi je se setio.

Nada. Nada da će želja biti ostvarena. Ta nada, dovoljna je da pomisliš da će svemu doći kraj, da će njegova patnja sa lakoćom nestati. Dovoljna da zameni realnost, dopustivši ti da uživaš plivajući u njenim morima, ne mareći za velike talase koji prete opasnošću. Dovoljna da natera tvoj um da pomisli da je sve moguće, iako je zapravo drugačije.

Šta je zapravo istina, i koliko bolna može biti?

Vredi li gubiti i zadnji trzaj za nečime što će nam samo potpaliti već rasplamsanu vatru? Hoće li jedna varnica biti dovoljna da napravi požar u njegovom srcu? Dve, tri? Da li je to ono što je njemu potrebno?

Realnost, šta li je to? Da li je to jestivo? Ili možda neki komad odeće za koji on nije znao da su izumeli? Možda je to samo još jedna u nizu izmišljenih reči koje bi on svakodnevno čuo od gospođe Smit. Ali, šta ako nije?

Da li je bolna? Ume li da zada jak bol, toliko neizdrživ da je bolje baciti sebe u katran nego se suočiti sa njom? Koliko teška može biti? Isplati li se zameniti snove sa njom? Hoće li se pokajati zbog toga? Spreman li je toliko da rizikuje?

A opet...

Možda je to ono što je njemu potrebno.

Leđima okrenut ka prozoru, posmatrao je ožutelo lišće koje je lagano vijorilo na tihom povetarcu. Tu i tamo bi začuo pokoji cvrkut ptica selica, upotpunivši sivilo koje se odvilo nad njim.

Samo par minuta deli ga do konačne istine. Istine od koje je toliko bežao, da se na kraju sapleo o klupko laži koje je svojim malim rukama stvorio. Strah da će potpuno izgubiti kontrolu nad svojim umom, pretvorila ga je u monstruma željnog pažnje i ljubavi. Ljubavi koja mu nije pružena.

Načuo je glasno kucanje na vratima, koje su ubrzo zatim zamenili glasni kikoti gospođe Smit. Nikada nije voleo tu ženu, zračila je negativnom energijom i donosila nemir gde god bi se pojavila. Iako mu je pružila krov nad glavom i nekoliko parčića hleba proteklih četrnaest godina u njenoj ustanovi za siročad, radije bi izabrao život psa lutalice nego ropstvo matoroj veštici. Nikada nije mario za ono što bi ona rekla, smatrao je isuviše zaostalom da bi se zamarao njenim delima. Međutim, reči koje je tada izgovorila ostale su duboko urezane u njegovo srce.

,,Čestitam, klinac. Dobio si novu porodicu."

***

Pre svega, jedno ogromno hvala svima vama koji čitaju Džepni sat, jer da nije vas, on ne bi bio ovde gde je sada i jedno vreme zauzimao čak prvo mesto u kategoriji misteri-triler. Nadam se da ćete nastaviti sa čitanjem i usput ostaviti iskreni komentar o celokupnoj priči, jer bih stvarno želela da vidim vaša mišljenja o svemu ovome što radim.

Iako su šanse da ovo dospe u njegove ruke ravne nuli, želela bih da odvojim i par reči o osobi zbog koje je ova knjiga nastala i koja je bila inspiracija za stvaranje Džošuinog lika.

Srećan rođendan ChimChim, želim ti svu sreću ovog sveta ❤