Džepni sat

16.

03.05.2017.

Japan, Tokio.

,,Jesi li mu videla izraz lica?", veselo je upitala plavokosa devojka svoju najbolju drugaricu, dok su se trčećim korakom udaljavale od ustanove koju zvaše škola. Drugarica joj klimne glavom, suzdržavajući se da ne prasne u smeh.

Kada su bile sigurne da su dovoljno daleko od Eliota, zastale su kako bi malo predahnule i svoje disanje povratile u normalu.

,,Ovo je bilo dobro", dobaci Sofija, sklanjajući pramenove smeđe kose sa lica.

,,Jesi uspela da ga fotografišeš?", upitala je Džuli, položivši jednu ruku na bok, dok je drugom pokušavala da dohvati Sofijin telefon iz njenog džepa. Sofija je, sa negodovanjem, pružila živahnoj Džuli svoj mobilni telefon i krajičkom oka posmatrala svaki njen predstojeći korak.

Na Džulinom licu razvio se veliki osmeh. Potapšala je prijateljicu po ramenu i pre nego što joj ga je vratila, prebacila je slike na svoj telefon, potom izbrisavši na njenom. Sofija je, brže - bolje zgrabila malu napravu i strpala je nazad u džep jakne, kako bi bila sigurna da se Džuli neće predomisliti i izraziti želju za listanjem njenih nimalo prijatnih slika u galeriji.

,,Sat je kod tebe?", upitala je Džuli.

,,Nego šta. Znaš da ga u zadnje vreme stalno nosim oko vrata", odgovori joj Sofija. Smatrala je da je praktičnije nositi sat u vidu ogrlice, te će time izbeći dodatno trošenje vremena na pronalazak istog svaki put kada joj se ukaže prilika za povratak u prošlost.

,,Hajde, pokreni tu krntiju već jednom, želim da okačim ovu fotografiju iznad kreveta", nestrpljivo je prokomentarisala Džuli, usput protrljajući rukama jednu o drugu, baš kao zli likovi u filmovima, kakve je ona obožavala.

,,Jesi li sigurna da tvoja majka stvarno želi videti nagu fotografiju iznad ćerkinog kreveta, koja usput pripada njenom najboljem drugu?", zgroženo je dodala Sofija. Džuli su, nakon Sofijine izjave, sve lađe u moru potonule. Spustila je glavu i dobro razmislila o svojoj, sada ne toliko, brilijantnoj ideji. Sofija joj se podsmehnula, nakon čega je okrenula kazaljke na satu i obe ih vratila u prošlost.

***

,,Sledeći put kada je budem videla sa mojim čovekom, neće dobro proći", Sofija je besno izgovarala, dok je, bez imalo srama ljutito posmatrala visoku brinetu kako zabavljeno razgovara sa Tomasom.

,,Nije li to naša Sofija malo ljubomorna?", smejući se, dobacila je Džuli.

,,Malo?! Oči ću joj iskopati!", zagrizla je donju usnu, pokušavajući primiriti unutrašnju zver, koja je samo čekala trenutak kada će izaći i ščepati onoga ko joj stane na put.

,,Polako, vidiš da samo vode razgovor."

,,Oh, ma nemoj? Šta ako posle tog razgovora vode ljubav?", podigla je jednu obrvu, ne skidajući pogled s njih.

,,I onda sam ja proglašena ludakom", sklopila je oči, prstima masirajući glavu. Pokušala je smiriti svoje misli, iako je znala da je istrošila sve nerve proteklih nedelja.

Krizni dani su ovih dana posetili njenu porodicu, zbog čega je danima imala tešku glavobolju i nesanicu. Noći je provodila pokraj prozora, gledajući u tamno nebo posuto malim zvezdama. Svaka od njih imala je svoju priču, jedna lepu, dok pak, druga stravičnu. Želela je čuti svaku od njih, pojedinačno. Možda su one imale rešenja za njen problem, koji joj se pored njih činio toliko velikim, da je dizanje ruke na sebe izgledalo mnogo lakše i jednostavnije za učiniti. Svoju istinu krila je daleko od drugih, stidela se svojih poteza. Prošlost se ne može obrisati, ožiljak ostaje tu kao podsetnik na nju.