Džepni sat

9.

07.01.2017.

Japan, Tokio.

,,Ne sumnjam da je i ove godine baka Stefani briljirala u kuhinji", zadovoljno je progovorio gospodin Vinter i svoj pogled usmerio ka cesti.

,,Bakine štrudle sa makom su definitivno najbolja stvar na čitavom svetu", Danijel, Sofijin mlađi brat je sklonio pogled sa mobilnog telefona i uključio se u razgovor.

,,Više se radujem pečenoj ćuretini", dodala je gospođa Vinter i svoju ruku položila na supružnikovo rame.

,,Čula sam da će ovog Božića i Stajlsovi slaviti sa nama", arogantno je prozborila Sofija. Gospođa Vinter je prekorno pogledala Sofiju i ljutito dodala: ,,Stajlsovi su divni ljudi, Sofija."

,,Možda", ubacio se Danijel. ,,Izuzev činjenice da im je jedini sin pravi mali davež", Sofija se iskreno nasmejala i uštinula mlađeg brata po obrazu.

,,Slažem se", dodala je. Danijel joj je uputio ubilački pogled sa isplaženim jezikom. Koliko god se trudila, nikako nije uspevala da sredi nesuglasice koje je imala sa njim. Razočarano je vratila slušalice u uši i glavu naslonila na prozor automobila. Znala je da će joj vreme brže proći ako bude prespavala čitavi put, te je duboko udahnula i zatvorila oči.

***

Na vratima male, simpatiče kućice koja se nalazila u napuštenom naselju pored Tokia, nestrpljivo ih je čekala stara gospođa Stefani. Iskreni osmeh je krasio njeno naborano lice, dok su se njene modro zelene oči uveliko nakupljale suzama. Kratka, seda kosa štrčila je iz njene neuredne punđe, prekrivajući joj jedan deo lica. Sklonila je pramenove iza uva i raširila ruke, željno iščekujući topli zagrljaj svojih unuka. Razigrani kao i uvek, potrčali su ka njoj i snažno je zagrlili.

,,Tako mi je drago što vas vidim", prozborila je gospođa Stefani. ,,Uđite, Stajlsovi su već stigli", pomerila se korak unazad i ustupila im je mesto prolaza.

Sofija je zakolutala očima i nevoljno zakoračila u predvorje kuće. Popreko je pogledala Danijela koji je sve vreme mrmljao raznorazne psovke sebi u bradu. Blago se nakašljala i time privukla njegovu pažnju. Kažiprst je približila svojim usnama, dajući mu do znanja da prestane sa budalaštinama i uozbilji se, ne bi li ostavio dobar utisak.

Na čelu stola sedeo je gospodin Nikolas Stajls, bivši direktor mašinske škole i mlađi brat Ane Vinter, Sofijine majke. Sa njegove desne strane sedela je njegova supruga, gospođa Loren Stajls, u rukama držeći nestašnog petogodišnjeg sina Antonia. Gospodin Stajls se lažno osmehnuo, pruživši gospodinu Vinteru ruku, koju je on nevoljno prihvatio. Pogled je usmerio ka sestri koja ih je posmatrala svega nekoliko koraka udaljena od njih. Prišao joj je i snažno zagrlio.

,,Sestro, lepša si nego ikada pre", prokomentarisao je njen izgled, nakon čega se ona nasmejala.

,,Laskanje ti neće pomoći, brate", odmakla se korak dalje od njega i pozdravila sa gospođom Loren. Privukla je stolicu sa njene desne strane bliže sebi, te sela na nju.

,,Govorim ono što vidim, Ana", njegov glas se najednom uozbiljio. Vratio se u prethodni položaj i sačekao da i ostali zauzmu svoja mesta kako bi počeli sa jelom.

Gospodin Vinter mu je uputio prekorni pogled i seo na stolicu preko puta njegove. Razmenjivali su međusobno poglede pune nepoštovanja i ogorčenosti. Gospođa Vinter je odmahnula glavom i pomilovala supruga po ruci, uputivši mu pogled pun brige i nežnosti.