Džepni sat

18.

13.05.2017.

Japan, Tokio.

Sebe je smatrala savršenim glumcem. Bez problema bi uspevala da prikrije svaki komad bola, zamenivši ga savršeno nacrtanim osmehom. Bila je odlična u tome, divila se svojim sposobnostima. Osećala je. Svaku nit, koja se lomila u njoj. Tako je žarko želela da nestane. Da zaboravi. Činilo joj se mnogo lakše početi sve ispočetka. Ali, kad god bi pokušala da načini prvi korak ka osvetljenju, snažne ruke senke vratile su je nazad, tamo gde joj je i mesto.

Plakala je.

Zašto je ona, od svih drugih, morala prolaziti kroz ovo? Zaboga, bila joj je potrebna podrška svojih najmilijih, vapila je za njihovom ljubavlju.

Nije bila dobra.

Želeli su više. Uništavali su je. Njihovi zahtevi bili su previše za nju, nije mogla da se nosi sa njima. Potcenjivali su je. Rugali joj se. Tražili nemoguće. Nije odgovarala njihovim standardima, nije bila dostojna svog prezimena. Sramotila je porodicu.

A ona? Pita li se neko kako li je njoj?

Da li je neko zainteresovan za njena osećanja? Brine li neko o njenoj psihi? Važna li je nekome?

Koga je imala?

Par prijatelja.

Nedovoljno.

Kada bi imala priliku da bira u čemu bi želela da se oproba, bez razmišljanja bi izabrala život ptice selice. Zašto?

Bila bi slobodna. Uživala bi u raskoši, vetar bi joj masirao nežna krila, dok bi ona ponosno letela u svom jatu. Ne bi postojala nikakva razlika među njima, pratila bi upustva i bila marljiva, poslušna. Lebdela bi iznad cvetne poljane, uživala bi u osvežavajućim mirisima cvetnih plodova, smejala bi se proleću.

Išla bi kud je njoj volja. Posetila bi razna mesta, upoznala se sa novim licima, bila u dodiru sa drugim kulturama, zemljama. Ostavljala bi za sobom trag, bila bi upamćena po nečemu.

Pevala bi. Mnogi bi popustili nad čarima koje bi njen glas stvarao. Odvodila bi ih u nepoznato, pokazala im šta sve može da proizvede, za šta je sposobna. Divili bi joj se.

Volela bi, bila bi voljena. Tražila bi, bila bi tražena. Pružala bi, bilo bi joj pruženo. Pomagala bi, bila bi joj uzvraćena pomoć.

Ali...

Šta ako nije sve tako sjajno kako ona misli da jeste?

Šta bi se desilo kada bi slučajno, zanesena i zaslepljena novim stvarima zaboravila na svoj prvobitan let?

Ako bi, sasvim slučajno skrenula sa puta i zašla dublje u nepoznato? Čak i kada bi pokušala da se vrati, kojim bi putem krenula? Da li bi bila povređena, ranili bi je? Šta bi ostalo od njene lepote, njenog glasa? Koliko bi on dostizao daleko? Da li bi uspela privući pažnju, spasiti sebe? Pojavio li se neko?

Opet bi ostala sama.

Ispustila je, danas već četvrti put za redom, more suza. Jedna za drugom, vodile su borbu oko pobede - koja će biti ta što će uništiti sjaj njenog lepog lica? Duboko je udahnula, ne pomerajući pogled sa belih, drvenih vrata spavaće sobe koju je delila sa njenim mlađim sestrama.

Dok je njena majka uživala u još jednom porodičnom okupljanju, proslavljajući devet godina braka sa čovekom zbog kojeg je napustila njenog oca i gotovo izbrisala sva sećanja koja je vezuju za život pre njega - uključujući i nju samu, ona je, laktovima naslonjenim na kolena plivala u slanom ukusu svojih suza i proklinjala dan kada je uhvatila majku za ruku i napustila oca, napustila svoj topli dom.

Porodica Prajs, kako su je drugi videli, bila je fina i poštena, puna ljubavi i pažnje. Svako ko bi razmenio par reči sa njima, imao bi ovakvo mišljenje. Poštovali su ih, voleli ih. Bili su jedni od najboljih.

Samo je ona znala istinu. Istinu koja je samo bila loša po njoj. Jer, jedina tu nije pripadala. Doneta je kao amanet, htela ona to ili ne. Dok su njene mlađe sestre uživale i rasle u miru i pažnji koju su dobijale od strane oba roditelja, ona je sedela po strani i pomno posmatrala, želeći to i za sebe.

Volela je oca, itekako. Bila je njegova jedinica, njegov ponos. Prve tajne delila je s njim, ostajala bi do kasno ušuškana u njegovom zagrljaju, ne želeći da ga pusti. Bio je njen heroj.

Tada nije shvatala.

Imala je sve. Porodicu, prijatelja koga je poznavala koliko i samu sebe, osobu sa kojom je delila sve, osobu koja je ukrala njen prvi, dečiji poljubac. Osobu zbog koje je prvi put osetila malene leptiriće u stomaku. Bila je srećna. To je sve što je tada želela.

A sada?

Pati.

Dolazak u Tokio ne samo da je uništio njeno odrastanje, već je tako malu naučio da je život jedna okrutna zver, koja obara one slabe. Izbrisao bi svakog ko bi se našao pred njim, spreman da se usprotivi njegovim naredbama. Baš kao i domino kockice, rušile se duše jedna za drugom, povlačeći ostale za sobom.

Dvoje prijatelja zamenili su tugu, upotpunili mali deo praznine u njenom srcu. Nesvesni jame u koju je njihova voljena upala, vodili su svoje živote, misleći da je sve u redu. A i kako bi znali?

Vešto je skrivala od njih svoje probleme, previše su joj značili.
Nije želela da ih umara. Trpela je, upijala bol, samo da bi njima bilo lakše. Jer, oni zaslužuju najbolje, za njih je stvorena dobra strana sveta.

I ponovo, po ko zna koji put, spustila je svoje telo na mekani krevet, privukavši velikog plišanog psa zvanog Oliver, čvrsto ga zagrlivši. Dobila ga je na poklon za svoj peti rođendan, bio je to njena omiljena igračka, data od strane njenog oca. Zaspala je sa suzama u očima, dok su joj u glavi polako smenjivale slike prošlosti.