Džepni sat

3.

11.07.2016

Japan,Tokio

Brzo je istrčala iz kabineta koji se već uveliko gubio u plamenu. Zadihano je nastavila ka učionici u kojoj je ostatak njenog odeljenja slušao dosadna predavanja profesora fizike, primoravajući sebe na sledeći korak. Zalupivši vratima za sobom, pogledom je pretražila celu prostoriju, zaustavivši se na poslednjoj klupi. Ignorišući pridike sada već razljućenog profesora, potrčala je ka svom uobičajenom mestu i zgrabila crnu, kožnu jaknu u kojoj se nalazilo jedino rešenje za ovu uvrnutu situaciju. Izvadila je mali džepni sat iz jakne i vrhovima drhtavih prstiju uplašeno okrenula tanane kazaljke koje su na trenutak zaustavile vreme.

Ovoga puta znala je šta radi.

***

Stara, namrgođena nastavnica hemije nestrpljivo je čekala ispred vrata kabineta. Cupkajući nogom o pod, trudila se da smanji napetost koja je svake sekunde rasla sve više i više. U jednoj ruci držala je kutiju sa priborom, dok je drugom rukom otključavala vrata. Čim je ugledala dva poznata lica kako joj se približavaju, naglo ih je otvorila i ušla u prostoriju.

,,Izvoli", pružila je Džuli, vitkoj plavuši crnih očiju, kutiju koju je do pre par trenutaka čvrsto držala u rukama. Plavuša se nevoljno osmehnula i prihvatila je, spuštajući je zatim na prašnjavi sto.

,,Epruvete i menzure stavićete na sto pored table, dok ćete mikroskop staviti na njegovo uobičajeno mesto."

,,U redu", prozborila je Sofija i klimnula glavom. Poslednje što je želela je da napakosti staroj veštici, te se trudila da ostavi što bolji utisak. Zato je i prihvatila ponudu koju im je ona dala, iako je čišćenje kabineta hemije predstavljalo veliki napor.

,,Molim vas, pazite da nešto ne slomite", zabrinuto ih je pogledala, dok se po ko zna koji put premišljala oko donete odluke.

,,Ne brinite se, profesorice. Možete da nam verujete", dodala je Džuli, pokušavajući time da se otarasi sumnji koje su mučile gospođu Valcer.

,,Nadam se", ni malo ubedljivo, odgovorila je Valcer. Imala je neki loš predosećaj u vezi njih dve, te je odlučila da se postara da ne naprave neku glupost pozivajući svedoka koji će je obavestiti o svim dešavanjima koja će uslediti u njenom voljenom kabinetu onog trenutka kada ga ona bude napustila. ,,Tomas će stići svakog časa."

Na pomen njegovog imena, dečko plave kose i crnih očiju je iznenada upao u kabinet. Ugledavši iznenađena lica devojaka sa njegove desne strane i razočaravajući pogled razljućene hemičarke, nevino se osmehnuo i rukom prošao kroz kosu. ,,Izvinite što kasnim."

,,Pretpostavljam da imaš dovoljno ubedljivo objašnjenje za to. Objasniće ti one šta trebaš da radiš, kabinet je u vašim rukama", reče profesorica i zabrinutog lica napusti učionicu.

Sofija je uputila Džuli pogled kojim je pokušala da nagovesti neprijatnost koja je porasla nakon dolaska Tomasa. Međutim, Džuli je izgleda uživala u mučenju svoje najbolje prijateljice i pre nego što je napustila kabinet pod izgovorom da odlazi potražiti četke kod domara, namignula je Sofiji i podlo se osmehnula, glasno zalupivši vratima za sobom.

,,Pa, ostadosmo samo nas dvoje", promrmljao je Tomas i slatko se nasmejao. Pogledala ga je krajičkom oka i uputila mu slabašni osmeh, nakon kojeg je okrenula glavu i molila Boga da se smiluje i poštedi je dodatnog mučenja.

Otvorila je kutiju sa priborom i polako izvadila staklene posude iz nje, te ih stavila na određena mesta. Nije se ni trudila da pogleda osobu sa kojom je zaglavila narednih nekoliko sati, već se trudila da što pre završi kako bi mogla otići što dalje od njega.

,,Treba li ti pomoć?", upitao je milim glasom, stajući iza nje i čineći je još nervoznijom.

,,Ako već insistiraš", pružila mu je mikroskop, izbegavajući svaki kontakt sa njim. Shvativši to, nevoljno se odmakao od nje i položio mikroskop na sto pored prozora. Znao je razlog njenog ponašanja, i sama pomisao na to pravila je još većeg krivca nego što je on to zaista bio. Progutao je knedlu i tiho izustio: ,,Mislio sam da smo rešili sve nesuglasice, Sofija."

Iznenađena njegovom hrabrošću da je i pored svega njemu i dalje stalo do nje, kratko se osmehnula i pogledala ga pravo u oči. Dobro je znala da sve što desilo je slučajnost, da je taj poljubac bio slučajan, no to nije opravdavalo njegov tadašnji stav i ponašanje čiji je rezultat njeno ignorisanje koje je u poslednje vreme prešlo sve granice normale.

,,Vidi Tomase, cenim to što pokušavaš da se iskupiš za sve, ali šta je učinjeno, učinjeno je i tu nema povratka. Trebaće mi više vremena da razmislim o svemu, i molim te da u buduće pokušavaš svesti kontakt sa mnom na minimum, barem dok ne odlučim preći preko svega. Okej?"

,,Uh, ako je to jedini način da ti se iskupim, onda prihvatam", blago se osmehnuo i pre nego što se uputio ka vratima, okrenuo se ka njoj i po ko zna koji put do sada izrekao izvini, nakon čega je napustio prostoriju, ostavivši je samu. Duboko je udahnula i usmerila pogled ka prozoru.

Splet raznoraznih nijansi plave i crvene boje zamenile su monotonu sliku koja je bila neizbežna svakome ko bi na trenutak skrenuo pažnju na nju. Poderana na ivicama, gotovo izbledela odavala je osećaj starosti i sete. Godinama unazad, bila je oličenje sreće i radosti, lečila rane nastale od duševne boli i spajala izgubljene ljubavi. Dovoljan je samo pogled, njene čari bi istog trena pronašle put do tvoga srca i učinile da se osetiš spokojno, voljeno. Vremenom, ona je oslabila, noseći svoju lepotu zajedno sa minutama koje su joj oduzele pravo na obnovu. Ostavila je samo skicu, neprecizno nažvrljanu na tankom listu papira, svesna da se njenom životu uskoro bliži kraj.

,,Evo me", Džulin prodoran glas trgnuo je iz svojih dubokih misli. Par puta je trepnula, ne bi li shvatila da se još uvek nalazi u prašnjavom kabinetu hemije koji nestrpljivo čeka svoje čišćenje.

,,Konačno", tiho uzdahnu Sofija, uzimajući pritom četku iz Džulinih ruku i bezvoljno prelazeći njome preko starog parketa. Ne želeći da je opterećuje svojim dosadnim i znatiželjnim pitanjima, dohvatila je preostalu četku i ponavljala istu radnju kao i Sofija.