Džepni sat

17.

05.05.2017.

Japan, Tokio.

Usamljenost je bila njegov najveći neprijatelj. Bio je od onih osoba koje su mogle izdržati podosta, ali bi uvek popustile kada bi se ona pojavila. Ta grozna, okrutna zver. Tako snažna, učinila bi da se oseća bespomoćno i povređeno. Ostavljala ga je bez ičega, rušila mu snove, udarala ga tamo gde ga najviše boli. Terala ga je što dalje od nje, njegovog bisera. To ga je najviše ranilo.

Bio je uporan. Imao je vere. Poslednji dah bi protraćio, samo da je vrati. Jer, ona je njemu pripadala, samo njemu.

Sklupčanog tela, čvrsto je držao njihovu prvu i jedinu zajedničku sliku iznad svoje glave. Prstima je prelazio preko njenog nasmejanog lica, prisećajući se tog perioda njegovog života. Tada nije mario za budućnost, bila mu je važna sadašnjost, bila mu je važna ona. Svaki trenutak proveden sa njom, njemu je bio kao dar od Boga. Kao suva zemlja žedna kiše, vapio je za njenim dodirima. Njegov prolećni cvet, njegov sjajni mesec.

Kupovao bi joj ruže, plastične, prskajući ih notama njenog omiljenog parfema. Iako nisu bile pravo cveće, to je nije sprečavalo da uživa u njima, znajući da ipak mari za nju uprkost njenoj alergiji. I svaki put bi se obradovala.

Pisao bi joj pesme, loše komponovane, trudeći se da iskoristi svoj maksimum kako bi nasmejao svoju voljenu. Njen smeh posle pročitanog zadnjeg stiha terao je trnce kroz njegovo telo. Ostavio bi po strani svoj antitalenat, jer je rezultat uvek bio i više nego zadovoljavajući.

Primakao je sliku bliže sebi, obmotavši je obema rukama. Sklopio je umorne kapke, nadajući se da će se uskoro završiti ovaj prokleti košmar zbog kojeg je izgubio sve.

***

,,Hajde, reci to ponovo", zabavljeno, držao je ruke iznad njene glave i zlobno se smeškao.

,,Ne, Tomase. Bila je slučajnost", migoljila se, nadajući se da će joj to pomoći izbeći njenom, sada već dovoljno podivljalom dečku.

,,Ma je li? A kako bi bilo da malo upotrebim silu, draga?", stresla se na poslednju reč. Iako su zajedno par dana, nije želela da tu reč čuje od Tomasa. Čudno je zvučalo kada bi je on izgovorio, želela je da je on na njegovom mestu.

Džošua.

Dovoljno je da na tren skrene misli na njega i već bi osećala tenziju i neprijatnost. Nije ga videla dosta dugo, vraćala se u prošlost bezbroj puta, ali od njega ni traga. Brinula se.

,,Hej, gde si odlutala?", Tomasov promukli glas vratio je iz transa. Odmahnula je glavom, gledajući ga pravo u oči.

,,Pustiću te, pod jednim uslovom."

,,Oh, ma nemoj? Šta želiš da učinim za tebe, moj gospodaru?", veselo je uzvratila. Tomas se nasmejao, pustivši joj ruke da padnu pored njenog tela.

,,Jedan poljubac biće dovoljan", ushićeno, popela se na prste kako bi mu ispunila želju, ostavivši kratak poljubac na njegovom obrazu. Odmakla se dalje od njega, imajući savršen pogled na njegovu razočaranu facu i pre nego što je uspeo išta da kaže, okrenula se i potrčala do kabineta biologije, dobacivši mu: ,,Nisi bio dobar dečko!"

Nasmejao se i rukom prošao kroz kosu, ne verujući u ono što se pre nekoliko sekundi desilo.

***

,,Zovem ga već peti put danas, ne javlja se. Stvarno počinjem da se brinem, Sofija", prdržavajući glavu dlanovima, slušala je Džuli kako uporno okreće Eliotov broj i moli sve sile na svetu da se njen prijatelj konačno javi.