Džepni sat

15.

08.04.2017.

Japan, Tokio

Gledajući sa njenog aspekta, svaki trag koji je ostavljala na tankom platnu bio je ispunjen bolom i tugom koja je, kao njen verni pratilac, sledila kud god bi ona otišla. Terajući po svom, uspela je da izmuči svaki deo njenog razuma, dovodeći je do stadiuma u kom nema pomoći. Očajnički je tražila pomoć, ali jedina svetla tačka u tom moru tuge bilo je samo slikanje.

,,Obrati pažnju na njenu ruku", najednom, dubok glas je ispunio atelje, propraćen Sofijinim glasnim vriskom. Ispustila je četkicu iz ruke i okrenula se ka izvoru zvuka. Shvativši da je to samo zabavljeni Džošua, izdahnula je i mrzovoljno ga pogledala.

,,Zar stvarno želiš da dobijem srčani udar?"

,,De, nisam valjda toliko strašan, draga?", podlo se nasmejao i podigao četkicu sa poda. ,,Ozbiljno, Sofija, anatomija ti je katastrofa. Pogledaj joj prste, skroz su spljošteni i, oh čoveče, pa žene nemaju toliko razvijena ramena! A tek noge, to ne želim ni da komentarišem."

,,Pa, izvini, profesionalni umetniče, da li bi možda bio ljubazan i pokazao meni, najvećem amateru kako se zapravo slika?", sa prezirom u glasu pomerila se po strani i ustupila mesto Džošui.

Spustio je platno na kome je već bio naslikan njen rad i položio ga sa strane, stavljajući na njegovom mestu novi komad. Crvenu, plavu u žutu - tri osnovne boje iscedio je iz akrilik tube i pre početka slikanja pogledao Sofiju preko ramena.

,,Zamolio bih te da držiš oči zatvorene, sve dok ti ja ne kažem kada da ih otvoriš, u redu?"

Zbunjeno je klimnula glavom.

Sve što je mogla čuti bili su lagani pokreti četkice po tankom platnu i Džošuino ujednačeno disanje. Zanimalo je šta li je ovoga puta imao na umu, s obzirom na to da mora stajati po strani i truditi se ne varati, jer bi u protivnom upropastila njegovo iznenađenje.

Još jedan potez i slika je gotova. Tenzija u njemu je naglo porasla, pomislio je da bi možda bilo apsurdno pokazati joj lepšu stranu sata. No, on je bio jedan od onih koji ne vole ostavljati poslove nedovršene, te je položio četkicu, zajedno sa paletom na stočić pored štafelaja i nervozno je uhvatio za ruku, prozborivši: ,,Sada možeš otvoriti oči."

Polako je otvorila oči i gotovo izgubila dah. Ispred nje se prostirala, duž celog horizonta, cvetna livada, obasipajući je mirisnim notama svojih plodova. Prijatan prolećni vetar obišao je svaki njen kutak, ostavljajući za sobom opale latice crvenih ruža. Iznad njih, plavo nebo, sa po kojim oblakom utapalo je svoje prste među pejzažem i činilo ga nestvarnim. Veliki osmeh proširio se njenim licem.

Načinila je prvi korak, spustivši svoje malo stopalo na travu, osetivši kako je ona miluje. Izvukla je svoj dlan iz Džošuinog i poput malog deteta uživala u prirodi. Sav taj prizor činio ga je i više nego ponosnim, znajući da je time usrećio vlasnicu njegove duše i srca.

Okrenula se nazad ka Džošui i nasmejano dodala: ,,Hvala ti."

Postiđen, iskreno se nasmejao i nastavio da korača napred, ostavljajući je iza sebe. ,,Hajde, šta čekaš? Treba nam još dosta do vodopada", na te reči, Sofija je razrogačila oči i bez premišljanja potrčala njemu u susret.

Hodajući jedan pored drugoga, uživali su u raskoši koje im je sama priroda pružala. Tu i tamo bi skrenula pogled ka njemu, čisto da se uveri u njegovo postojanje. Nasmejala se svojoj ludosti i usmerila pogled ka nebeskom svodu.
,,Vidi, Džošua! Onaj oblak toliko podseća na zmaja!", kažiprst je usmerila ka gomili belih kristala, koji upotpunjuju svaki međuprostor na nebeskom svodu.

,,To je glupost, Sofija", podsmehnuo joj se. Tmurnog lica, nastavila je da hoda u korak s njim.

U daljini, ugledala je slap vode koji udara o veliko kamenje. Sama njegova pojava beše dopadljiva oku i izazivala je veliko uzbudjenje, da reči prosto izgube smisao pored toga. Hitro je potrčala ka njemu, zanemarujući činjenicu da je Džošua svega par koraka iza nje.

Popela se na jedan od kamena i prstima dodirnula nemirnu tekućinu. On se, za to vreme, ugodno smestio na starom mestu pokraj velikog drveta koje je svojim postojanjem dodatno činilo ovo mesto čarobnim. Shvativši da je on daleko od nje, pažljivo se spustila na zemlju i prišla mu bliže, sedajući odmah pored njega. Zatvorila je oči, spremna na sate i sate mira. Vreme provedeno sa njim je previše brzo prošlo, mesec je već počeo da zauzima svoje mesto na nebu i obasjava one koji mu to dozvoljavaju.

,,Slikanje nije profesija, Sofija. Ono predstavlja olakšanje duše i tela. Pomoću njega možeš da komuniciraš, iskazuješ svoje misli i rešavaš se bola. Oni koji smatraju da je to samo profesija, ne shvataju suštinu samog slikanja. A od toga nema ništa", zatvorio je oči.

U tišini je posmatrala njegovo lepo lice, koje je uz malu pomoć mesečine povratilo svoj davno izgubljeni sjaj. Verovala mu je. Svaku reč koji bi izgovorio. Želela je da ga sluša danonoćno, bez prestanka. Iznova i iznova, nikada se ne bi zasitila.

,,Ti si nešto posebno, Džošua", krajičkom oka, spazio je kako uživa istraživajući beskrajno nebo iznad njih. Nasmešio se, spuštajući glavu i igrajući se sa starim satom.

,,To govoriš samo zato što ti dajem besplatne časove slikanja i mogućnost ispravljanja greški više puta?"

Vratila je pogled na njega i tiho uzvratila: ,,Ne, to govorim zato što mi značiš."

Korak po korak, spustio je svoj dlan preko njenog, čvrsto je držeći. Nije želeo da mu umakne, ne sada. Posle toliko godina, osećao je spokoj. Iako je bilo kratkog roka, uspeo je da probudi u njemu želju za nastavkom.

,,Mislim da bi trebali uskoro da krenemo", mrzovoljno je progovorio, proklinjajući sebe što mora uništiti ovakav trenutak.

,,Oh, da. Potpuno sam zaboravila, moji će se sigurno zabrinuti", mahinalno je ustala i u istom trenu istresla višak zemlje sa svoje odeće. Sačekala je da Džošua uradi istu stvar, okrenuvši se ka njemu sa ciljem da sazna kako li su zapravo dospeli ovde.

,,Ah, ne. Neću ti odati i ovu tajnu", odmahnuo je glavom, insistirajući da zatvori oči i prepusti se njemu.

Poput deteta kome nije ispunjena želja, dlanove je položila na predeo oko očiju i nestrpljivo čekala Džošuinu malu predstavu. Osetila je drugačiju energiju u vazduhu, te joj postade krivo što nije mogla duže ostati na tajanstvenom mestu, zajedno sa čovekom koga istinski voli.

Sklonila je ruke u nadi da će ugledati nasmejano lice svog dragog, ali sve što je tada bilo u prilici da vidi jesu njena nezavršena slika i nered koji je napravila dok je mukotrpno radila na njoj.