Džepni sat

5.

14.08.2016.

Japan,Tokio.

,,Gde je ta prokleta knjiga?", mrmljala je sebi u bradu dok je pogledom tražila zbirku rešenih zadataka iz matematike među prepunim policama biblioteke. Tek na kraju, ugledala je malenu knjižicu i lagano je izvukla ne bi li poremetila red. Dlanom je prešla preko plave, glatke korice i prislonila je bliže prsima.

,,Savladaću te, matematiko", sa sigurnošću je mogla da kaže da će naredni test uraditi za manje od pola sata, što joj je bilo sasvim dovoljno kako bi povratila odličnu ocenu.

,,Je li?", obratio joj se njoj veoma poznat glas. Okrenula se ka policama i ugledala zgodnog, plavokosog mladića naslonjenog na ivici stola.

,,Otkud ti ovde?", iznenađeno je upitala. Nadala se da ga neće sresti skoro, ali izgleda da on ne propušta ni jednu priliku kako bi joj se približio.

,,Slučajno mi je potrebna knjiga koju trenutno držiš u rukama", prstom je pokazao na plavu knjižicu i nevino se osmehnuo.

,,Problemi sa matematikom, zar ne?", kada je već toliko uporan, nije mogla da nastavi sa ljutnjom. Ipak, ona je dobro znala da će je simpatije koje je potajno gajila prema njemu izdati kada ona to bude najmanje očekivala.

,,Razumemo se", rukom je prošao kroz kosu i pogled skrenuo sa strane. ,,Um, možemo li zajedno da vežbamo? Mislim, ako nemaš ništa protiv...", nervozno je upitao.

,,Naravno", nasmejala se. Privukla je stolicu bliže sebi i sela na nju, te je potom stavila knjigu na sto i lagano otvorila stare korice. Vrhom kažiprsta je prolazila po krhkom papiru na kojem je bio ispisan sadržaj u želji da nađe oblast koja joj je predstavljala problem. Tomas je približio stolicu bliže njoj i pažljivo posmatrao svaki njen pokret.

,,Pa Tomase, jesi li spreman?", nasmejala se i pogled usmerila ka njemu.

***

,,Podseti me, molim te, kako smo završili ovde?", nervozno je upitala dok je pažljivo vraćala knjige na svoja mesta.

,,Jer si se možda nekontrolisano smejala?", odvrati joj Tomas koji je uporno brisao jedan isti sto već dobrih petnaest minuta.

,,Tvoje šale su gore od Eliotovih."

,,Ali si se ipak smejala njima", namignuo joj je, na šta je ona zakolutala očima i vratila se poslu.

,,Znaš Sofija, razmišljao sam o ovome dosta dugo i mislio sam da, ako želiš naravno, možemo nekad da odemo na sladoled i počeli sve ispočetka. Šta misliš?", posle par sekundi je progovorio, što je Sofijine obraze nateralo da poprime crvenkasti sjaj. Njegove reči su je zatekle, nije očekivala od njega da će je to ikada upitati, posebno ne nakon razgovora u kabinetu hemije.

,,Mhm", promrmljala je. ,,Načula sam da se ovih dana otvara nova poslastičarnica pored glavne autobuske stanice. Ako želiš, možemo da odemo."

,,Naravno!", na licu mu se razvio veliki osmeh. Njegova reakcija je naterala da se zakikota, te je potom nastavila da ređa knjige.

***

Lagano je koračala po pustim ulicama dok joj je blagi povetarac mrsio krajeve duge, svetlo smeđe kose. Poznati miris pite sa jabukama gospođice Margo je ispunio njene nosnice, nateravši njen glasan stomak da proizvede čudne zvuke. Blago se nasmešila pri samoj pomisli da bi uskoro trebala stići na večeru, te je ubrazala korake ne bi li stigla na vreme.

Najednom, tiho šuštanje koje je u početku bilo sasvim normalnog zvuka je nateralo da se zaustavi. Uplašeno se okrenula i pogledom tražila sumnjivo lice, dok je buka oko nje postajala sve glasnija.

,,Zar se još uvek nisi navikla na mene?", dubok, mlaki glas je dopirao iza žive ograde koja je, na neki način, štitila veliko dvorište gospođice Margo.

,,Džošua?", zabrinuto je upitala.

,,Koga si drugog očekivala?", iako ga nije mogla videti, bila je sigurna da sada uživa posmatrajući je kako uplašeno korača unazad, pazeći da pritom ne padne i povredi se.

,,Izađi, gde god da si", zapovedila je ignorišući njegovo bahaćenje trenutnim položajem.

,,Zašto? Zar me toliko želiš?"

,,Kretenu!", okrenula se i usput šutnula maleni kamenčić koji joj se našao na putu. Ubrzala je korak u nadi da će uspeti da mu umakne, iako je znala da je to nemoguće.

,,Čemu tolika ljutnja?", začula je blagi pad i ubrzane korake iza sebe. Zanemarila je činjenicu da se nalazio svega dva metara iza nje i užurbano nastavila da korača napred.

,,Hej!" povikao je. Uhvatio je za ruku i privio je sebi u zagrljaj.

,,Skloni se!", pesnicama je udarila po njegovim prsima, pokušavajući da se oslobodi njegovog stiska.

,,Šta se dešava sa tobom?", upitao je dok je pažljivo ispustio iz zagrljaja.

,,Mislim da je sada pravo vreme da nestaneš", reči su same izlazile iz njenih popucalih usana. Zabrinuto je pogledao, pritom ne rekavši ništa. Sklonio je pogled sa strane i par trenutaka zatim nestao u pratnji vetra. Zadržala je suze u očima koje su samo čekale trenutak da isplove na površinu njenog bledog lica, pa se uputila ka željenoj destinaciji.