Džepni sat

14.

13.03.2017.

Japan, Tokio.

Zaista, sudbina je veoma čudna. Do pre samo par dana uživala je u svakom trenutku provedenom sa osobama koje joj znače i više no što je ona umela rečima da opiše, ne mareći za posledice koje će ih zadesiti u bliskoj budućnosti, a sada? Svim silama trudila se da ostane pribrana i sačuva ono malo volje i nade za bolje sutra koje je skrivala duboko u sebi. Sva ona entuzijaznost je nestala onog trenutka kada se suočila sa par nemirnih očiju, zbog kojih je ostala zauvek iza rešetaka koje je stvorila pomoću sopstvene ljubavi i mržnje.

,,Slušaš li ti mene uopšte?", ljutito je uzviknula Džuli i time pridobila Sofijinu pažnju. Prijateljica je isprva zbunjeno pogledala, da bi trenutak kasnije shvatila da se nalazi ispred kabineta hemije zajedno sa iznerviranom Džuli.

,,Izvini, šta si rekla?", nervozno je promrmljala Sofija. Džuli je zakolutala očima i prišla joj bliže, kako bi se uverila da je ostatak učenika koji su zajedno sa njima nestrpljivo čekali profesoricu ne bi čuli.

,,Je li bre, kako vam je prošao sastanak, ha?", izazivački je pogledala i vragolasto se nasmešila. Međutim, Sofiji je taj pojam gotovo bio nepoznat.

,,Kakav sast... Oh ne, Tomas!", uspaničeno je uzviknula. Okretala je glavu u svim pravcima, ne bi li ugledala zgodno mesto gde bi sada rado otrčala. Prva stvar koja joj je tada pala na pamet bio je oronuli ženski toalet, ka kome se sekundu kasnije zadihano uputila.

Bacila je par knjiga koje je prethodno čvrsto držala prikovane za grudi na popucale pločice i uspaničeno preturala po unutrašnjosti njene školske torbe. Nije marila za stvari koje su joj ispale prilikom potrage, već se usredsredila na pronalazak tog prokletog sata.

Gotovo je odahnula kada je dlanom prešla preko glatke površine sata. Ispustila je torbu kod ostatak stvari i iskoristila nekoliko sekundi da dobro razmisli o sledećem koraku. Sve što je ikada poželela nalazilo joj se nadomak ruku, i jedini način da to ponovo pridobije bilo je okretanje malenih kazaljki na starom predmetu. Ko bi rekao da će njena sudbina zavisiti od zarđalog džepnog sata?

Smogla je dovoljno snage da okrene kazaljke i ponovo okusi povratak u ne tako davnu prošlost. No, nije ni slutila da će zbog tog poteza njena mala tajna koju je pažljivo čuvala isplivati na videlo.

,,Sofija, šta to..."

,,Džuli, ne!"

***

,,Džuli?", drhtavim glasom dozvala je prijateljičino ime. Slabašnim rukama pridržala se za umivaonik, te se usporenim koracima približavala Džulinom sklupčanom telu naslonjenom na vrata toaleta.

,,Džuli, jesi li dobro?", zabrinuto je upitala i ispružila dlan, kojim je kasnije polako milovala Džulin uplakani obraz.

,,Š-Šta si to uradila?", sklonila je Sofijinu ruku i uplašeno se pridigla sa prašnjavog poda.

,,Ja... Oh, Džuli...", spustila je pogled, nemoćna da pogleda prijateljičino lice. Znala je da će, kad-tad doći do ovoga, ali nadala se da to neće biti u skorije vreme. Nije bila dovoljno spremna da uputi Džuli u tako veliku stvar, plašila se da je neće razumeti, a ona nije imala dovoljno snage da joj objašnjava iznova i iznova.

,,Ne mogu da verujem...", promrmljala je Džuli. Sofija je podigla glavu i ugledala Džuli kako, poput nekog psihopate, posmatra svoj odraz u ogledalu i bolesno se smeška. Najednom je naglo usmerila pogled ka njoj i glasno uzviknula: ,,Shvataš li šta si upravo uradila, Sofija?!"

,,Ne boj se, samo..."

,,Samo šta?!", histerisala je, dok se obema rukama pridržavala sa glavu. ,,Znaš li koliko je ovo suludo i nerealno? Pa vratila si nas u jebenu prošlost! Ko zna šta je rezultat ovoga? Šta ako si izazvala neku pometnju u vremenu i rizikovala živote svih nas?!"

,,Znam koliki je ovo šok trenutno za tebe, ali molim te, pre nego što doneseš prerani zaključak, dopusti da ti objasnim", trudila se da ostane smirena, dok je u sebi gorila od napetosti.

,,Oh, pa zar postoji neko logično objašnjenje za ovo?", sarkastično je upitala Džuli. Nakon Sofijinog ozbiljnog izraza lica i klimanja glave kao znak da, prekrstila je ruke na grudi i spremno dodala: ,,Da čujem, šta to imaš da mi kažeš?"

Sofija je ispustila kratki uzdah, nakon čega je dohvatila džepni sat koji je završio na umivaoniku i prišla joj bliže. Dohvatila je Džulinu ruku, te joj položila sat na dlan, pomno prateći njenu reakciju.

,,Da li ti je poznat ovaj sat, Džuli?", prijateljica je zbunjeno pogledala i približila sat bliže sebi. Polako je razgledala skoro celu njegovu površinu, primoravajući svoj um da se priseti svega njoj poznatog u vezi ovog predmeta. Kada je uvidela da je njeno pamćenje ne služi baš najbolje, odmahnula je glavom i vratila Sofiji sat.

,,Ne", uzvratila je Džuli.

,,Tako sam i mislila", promrmljala je Sofija. ,,Sećaš li se možda našeg poslednjeg dana na vašaru prošle godine?"

,,Ne baš, Sofija", poraženo je odgovorila Džuli. Baš kada je Sofija već bila spremna da odustane, Džuli se široko osmehnula i glasno uzviknula: ,,Stani malo Vinter, sećam se!"

,,Oh, konačno!", umorno je dodala Sofija. ,,Ako je već tako, sigurno se sećaš i onog starog sata kojeg smo pronašle ispod stare klupice u parku pored Eliotove zgrade."

,,Da, sećam se", klimnula je Džuli. ,,Takođe se i sećam da sam te više puta opomenula da ga ostaviš tamo gde si ga i našla jer, za ime sveta, šta će ti gomila đubreta? No, ti me nisi slušala i, kao i uvek, radila po svome."

,,Biće da je tako", posramljeno je slegnula ramenima.

,,Nastavi."

,,Nakon što smo se rastale kod stare raskrsnice, požurila sam kući kako bih što pre očistila sat i uverila se da li još uvek radi. Nakon trećeg neuspelog pokušaja okretanja kazaljki, spustila sam sat na noćni stočić i otišla da se istuširam, da bih kasnije ugledala zgodnog crvenokosog dečka naslonjenog na moj ormar, dok mu iz ruku viri isti taj sat."

,,Stani malo", prekinula je Džuli. ,,Otkud se sad pa on stvorio?"

,,To i meni još uvek nije jasno. Jedino u šta sam sigurna jeste da je sat neka vrsta transporta, pomoću kojeg se vraćaš u prošlost. To je sve što znam."

,,Šta je sa crvenokosim?"

,,Ni ja nisam sasvim sigurna ko je on i zašto se uvek pojavi kad god bih koristila sat, ali pretpostavljam da ću i to vremenom saznati."

Džuli je pažljivo slušala svaku Sofijinu izgovorenu reč. Pokušala je da upije svaku informaciju koju je sada dobila, kako bi kasnije mogla bolje da razradi celu situaciju u kojoj se sada nalaze.

,,Zna li još neko za ovo?", kažiprstom je pokazala na stari sat.

,,Ne, samo ti i ja. Molim te da tako i ostane, okej?", molećivo je upitala Sofija. Ko zna šta bi se sve izdešavalo kada bi i ostatak škole saznao za njenu tajnu, nije želela da rizikuje i tako veliku stvar podeli sa ostalima.

,,Ne znam, Sofija. Previše je ovo za mene", progovorila je Džuli i svoj pogled usmerila ka vratima. Brinula je činjenica da se uvalila u veliku nevolju, ali nije mogla da izneveri Sofiju. Nakon svega što je prošla sa njom, ova tajna je za njih bila mačiji kašalj. ,,Ali, pretpostavljam da mogu prećutati čak i Eliotu, zar ne?"

Sofija se iskreno osmehnula i povukla Džuli u veliki zagrljaj. Bilo joj je drago što je uspela da uveri Džuli da je ovo još jedna u nizu prepreki koje moraju zajedno preći kako bi došle do cilja o kome su zajedno maštale. Čak šta više, laknulo joj je jer više nije morala da krije išta od nje, što je veoma važno za njihovo prijateljstvo.

,,A sada, da vidimo šta sve ovo čudo može."