Secret World

Part 1

Tmurni oblaci sporo se pomeraju po nebu željnom odšska.Sa obe moje strane smenjuju se različite kuće,koje imaju neko svoje sivilo.Čak i pored tih šarenih fasada,iz dubina izlazi sivilo koje zauzima veći prostor svega.Da li je zbog mene,ili je ovaj grad stvarno ovako tužan?

Gledam kako vrhovi mojih kanađanki idu ravnom linijom po mokrim ulicama betona,stvarajući zvukove.Ponekad zgazim u baru i blage kapljice se raspršte svuda,ali me to ne dotiče.Fokusiram se na muziku koja dopire iz mojih slušalica i blago zatvorim oči prepuštajući joj se.

Muzika je čudo,zar ne?Niko to ne može da porekne.Jedino nas ona vadi iz ovog tmurnog sveta u nedogled i u dubine naše mašte.Nije ni čudo što većinu svog vremena provodim u samoći slušajući muziku.

Hladan vazduh udari u moje lice,te zadrhtim dok se moje oči pune.Trepnem par puta kako bih oterala nepozvane suze dok šmrkćem.Nos mi je crven,te se osecam kao bambi.
Nasmejem se mom domišljatom mozgu te rukave,svog sivog džempera,povučem preko polovine dlana, ne bih li ugrejala zaleđene ruke.

Zakoračim na stepenik,te se polako spustim u podzemlje.Svaki mogući deo zida popunjen je šarenilom grafita različitih umetnika.Očarana gledam u različite slike,koje su sa razlogom tu gde jesu.

Par smrznutih lica namrgodjeno stoje čekajući voz dok neobavezno lupkaju nogom od pod.Usamljeni starac,obučen u pocepanu jaknu zajedno sa crnom poderanom kapom,sedi na podu navaljen na betonski stub.Sklupčan,ne bi li se zagrejao.

Seda brada mu dolazi do kljucne kosti, dok se bore na njegovom licu vremenom suše zbog nedostatka hrane.Ispred njega stoji kutija koja u sebi zadrzi koju kovanicu.Sigurno zaslužuje mnogo više...

Svaki put kad neki prolaznik,užurbano,prodje pored njega on ga tužno pogleda moleći ga za novac.

"Molim vas gospodine"-hrapavim,skoro nečujnim,glasom kaže

Čovek osrednjih godina ga samo pogleda,te produži trčećim korakom uz stepenice.Namrštim se te pridjem starcu i čučnem ispred njega vadeći novčanicu koja je bila namenjena za moju užinu.
Pružim mu je te me on bojažljivo pogleda

"Mnogo je"-odmahuje glavom odbacujući moj poklon

"To je najmanje što mogu da učinim"-blago mu se nasmešim

On pruži drhtavu,prljavu ruku ka novčanici i lagano je uzme.Klimnem glavom te ustanem i odlazim kad čujem 'Hvala'.

Uputim se ka kraju,kako bih ušla na zadnji ulaz voza.Prolazeći pored mnogih ljudi,moj pogled se zaustavi na jednog posebnog...na njega

Morske oči lutaju po ovom sivom mestu zaustavljajući se ispred sebe i zureći u nepoznatu tačku.Smedja kosa mu je savršeno prebačena na jednu stranu,dok par nestašnih pramenova padaju na čelo.Pogled mu je ozbiljan kao i svaki deo njegovog tela.

Crne farmerke prekrivaju njegove zategnute noge dok crni duks,prekriven raznim natpisima,prekriva njegov gornji deo tela.

Zadrhtim od tolike ozbiljnosti na njegovom licu ali drhtavica postaje veća kad se njegove morske oči ukrste sa mojim čokoladnim.Na njemu se ne vidi nijedna promena.Isto...ravno

Misterioznost je pljuštala iz njega,čineći ga jos dominantnijim.Neka tama je izlazila iz morskih očiju,koje su bile jedina svetlost kod njega,čineći ga manje strašnim.

Nisam bila svesna da su te sekunde dok je prolazio pored mene,za mene bili sati posmatranja nečeg strašnog...stranog za mene.Nečeg tamnog i tmurnog.Ali zašto je to zaintrigiralo moje moždane ćelije pa su bile odusevljene njime.

Kada ga potpuno izgubim iz vidokruga odmahnem glavom terajući misli na njega te udjem u plavi voz.

Nikog nije zanimalo ko je ušao ili ko šta radi.Buljili su u jednu tačku želeći da što pre izadju iz voza.Prišla sam bliže poslednjem mestu uhvativši se za šipku i čvrsto je držeći zbog svoje smotanosti.