Secret World

Part 7

'Biće mi zadovoljstvo,lepotice'

Njegova čuvena rečenica zauzima ceo moj mozak čineći je najbitnijom u mom životu.I ako sam bila umorna i već naklonjena blaženstvu snova nisam mogla ne zapamtiti rečenicu koja mi čuva osmeh na licu čak i ako je napolju prehladno.

Obrazi su mi ispucali i crveni zbog hladnoće i vetra koji neprestano udara u moje lice želeći da osetim hladnoću koju nosi u sebi,te je unosi u moje kosti.

Stidljiv osmeh mi i dalje srećno igra na licu dok nesvesna grizem svoju usnu od sreće i radosti za takvim komplimentom.

Kakvim savršenim tonom glasa je on to rekao.Blag ali ipak grub na neki način,nežan ali se njegova seksipilnost provlači kroz niti glasnih žica,dovoljno da zadrhtim čak i kad pomislim na tu njegovu rečenicu.

Celo jutro sam razmišljala o tome dok sam hodala ulicama Londona i probijala se kroz jak vetar koji je nosio moju kosu i vlažio moje oči.Hladnoća mi je zaledila uši,vilicu kao i drhtave prste ali me je ipak neka toplina stezala u srcu zaustavljajući hladnoću da dopre do mog srca.

Zamišljeno šutiram kamenčić dok se vučenje mojih patika o beton jasno čuje i iritira neke prolaznike.Ne obraćajući pažnju na njih nastavljam da pravim taj iritirajući zvuk sve dok ispred sebe ne ugledam crnu ogromnu kapiju koja iza sebe čuva veliku zgradu staru par godina koja se punila učenicima.

Pogledam par puta celo dvorište tražeći razigranu plavušicu ali me zbuni činjenica da me ne čeka.
Zbunjena nastavim korak te djon mojih starki prelazi preko kamene stazice stapajući se u kolonu ostalih.

Stigavši do velikih stepenica uz gurku i razna psovanja(od strane ostalih djaka) probijem se i udjem te mi toplina obuhvati obraze blago i nežno ih grejući ostavljajući hladnoću da strpljivo čeka napolju.

Sresem se zbog nagle promene temperature a onda pustim korak te prolazim kroz hodnik pun djaka koji neobavezno prepričavaju svoj vikend.
'Mislim da je meni moj bio najzanimljiviji'-pomislim u sebi te šaljiv osmeh ponovo obuzme moje lice

Provučem se kroz gužvu te kad ugledam svoj sivi ormarić na kome je nacrtan mesec sa zvezdama,pridjem mu.Da znam,zaludjena sam mesecom.

Ne znam zašto,ali osećam neku povezanost i nekako me čini posebnom.Kada sam bila mala, mama mi je stalno govorila da sam kao mesec.

"Sijaš noću davajući ljudima,ne samo svetlost i radost,već i sigurnost"

-pažljiv odabir tonova i nota glasnih žica bio je prožet kroz njenu čuvenu rečenicu kojom me je uspavljivala svaki put kada bih spomenula tatu i koliko mi nedostaje te bi mi se suze odmah našle u pomoć

Izdahnem prisećajući se starih uspomena kroz koje smo mama i ja prolazile velikom snagom i hrabrosti,te prislonim svoj (sada već ugrejan) dlan na hladnu,sivu podlogu i otvorim vrata.

Skinem svoj rančić sa smrznutog ramena te ga pažljivo ostavim u ormar uzimajući jednu svesku i jednu knjigu.Izdahnem te ga zatvorim navalivši se ledjima na njega.

"Hejj"

Trgne me baršunast muški glas te se moja glava mahinalno okrene na drugu stranu susrećajući se sa maslinasto zelenim očima-Gas

Stojao je jednom rukom navaljen na sivi ormarić pridržavajući se dok su mu se nemirni pramenovi kose igrali na njegovom čelu.Osmeh mu je vladao licem dok je stvarao dva slatka udubljena sa svake strane svojih obraza čineći da njegov dečački izgled preovlada i zauzme presto gde je bio umišljeni momak.

Nasmejem se,a kada shvatim da u njega buljim ,crvenilo zauzme moje obraze te me natera da mahinalno spustim glavu prepuštajući svoj pogled ne tako zanimljivom podu.