Secret World

Part 31

Njene vlasi smeđe kose bili su raštrkani po čistom,belom jastuku dok je sa oduševljenjem posmatrala kako on spava pored nje.

Njegova smeđa kosa je bila razbarušena i kipila je sa svih strana dok su mu rumene usnice bile blago otvorene,a disanje mu je bilo uravnoteženo.

Posmatrala je to savršenstvo ispred sebe i shvatila je da svaki dan joj sve više oduzima dah.Kao da se svaki dan iznova,i iznova zaljubljuje u njega i smatra da ta ljubav nikada neće prestati.

Niko nije spoznao takvu ljubav.Niko nije voleo koliko su oni voleli.Oni su ginuli jedan za drugog a ipak su bili srećni.Te modrice i jaki udarci nisu im značili ništa jer ih je ljubav održavala u životu i spajala ih je svaki put kada je rastanak zakucao na vrata.

To je bilo čudo.Ta ljubav nigde nije bila zapisana ali su je ipak svi osećali u dubini svoga srca.Ljudi su se divili njima dvoma,ali ipak je postojao taj crv sumnje i straha.

Koliko god je njoj osmeh krasio njeno slatko lice,strah je uvek bio prisutan.Ona se plašila da će ga izgubiti.Plašila se da će se jednog dana probuditi bez njegovog osmeha i bez njegove ruke oko njenog tela.Plašila se da će te morske oči zaroniti duboko u crnu zemlju i napustiti je bez pozdrava.Plašila se kako će zaspati bez njegovih savršenih reči koje dolaze u sklopu sa njegovim anđeoskim glasom.

Plašila se da će izgubiti jedinu osobu zbog koje živi.Ko se ne bi toga uplašio?Čim zatvori svoje oči može videti kako ostaje sama,bez Aleksa.To je gore od noćne more.To vas izjeda i hrani se vašom dušom sve dok ne složite ugovor sa đavolom i predate mu i srce i dušu jer znate da ste već sve izgubili.

Ali ona nije želela da zalazi dublje u tu temu.Želela je da zaboravi sve loše što je vezuje za ovaj život.Želela je da uživa u njegovom toplom zagrljaju dok njegov opojan miris hara hodnicima njenih nosnica.Ona nije bila svesna koliko joj se Aleks uvukao pod kožu,i da ni pod kojim razlogom neće otići odatle.Pronašao je utočište u tom ogromnom  srcu punom ljubavi,kao i ona.

Bože,koliko ga je volela.Ta ljubav nikada nije mogla da se meri ni sa čim.Ništa nije bilo ravno toj ljubavi.Oni nisu bili dva tela a jedna duša,oni su bili jedno.Oni su bili jedno telo,jedna duša,jedno srce....niko nije mogao rastaviti ta dva srca spojena u jedno,te se niko nije ni trudio.

Bog im je dao blagoslov za tu vezu čak i ako su oni natprirodna bića i nisu stvorena od Božje ruke,on im se ipak smilovao.Niko nije želeo kvariti tu čistu i istinsku ljubav.Niko nije želeo uprljati prste tako što će rastaviti dva najvoljenija bića.Oni su bili posebni.Ne samo zato što su hibridi...već zato što su toliko voleli i zato što su bili toliko predani jedan drugom.Ništa jače nije postajalo osim te ljubavi.

Irija je bila uhvaćena nekoliko puta kako razmišlja na koga će ličiti njihova mala beba.Ona nije znala da li hibridi mogu imati decu,ali se nadala.Niko joj nije zabranio da ima nadu.

Zamišljala ju je sa divnim morskim očima na tatu,i dugom,gustom,smeđom kosicom na mamu,sa malim loknicama pri kraju.Sa velikim i najlepšim osmehom na tatu i pegicama na mamu.Spajala je njihove gene kako bi stvorila malog anđelčića.

Ime naravno još nije smislila i to ju je nerviralo.Uvek bi se šetala po sobi sa jednom rukom na čelu a drugom na struku dok su joj kroz glavu prolazila sva moguća ženska imena ali nijedno nije bilo dovoljno savršeno za njenog anđela.

Kada bi odustala od imena,vratila bi se svojim snovima te bi se zaustavila u budućnost.Sedela bi u udobnom crnom,kožnom krevetu koji se nalazio pored prozora te su se sunčevi zraci igrali po njenom licu i po njenoj neurednoj punđi.

Držala bi knjigu u jednu,a toplu šolju čaja u drugu ruku dok bi joj pogled povremeno zalutao na plažu i more koje se nalazilo pravo ispred njihove kuće.