Secret World

Part 34 (drugi deo)

3 godine kasnije

Ljudi kažu da se u samo jednom trenutku život može promeniti iz korena,bilo na bolje ili na gore.Život ne čeka vas ili ostale,on teče svojim tempom i po svojim pravilima donoseći vam i dobre i loše trenutke.Zato je važno,maksimalno uživati u trenutku sa voljenom osobom i pružiti sve od sebe da uživanje bude obostrano.

Naša Iria nije bila te sreće da joj život teče mirnim lukama,vec je prolazila kroz patnju.I mentalnu i fizičku.Tri godine je provela sama,u sobi,u bolovima koji su se smanjivali prilikom unosa nepoznate supstance u njeno slabo telo.Nažalost,ta supstanca ju je činila sve slabijom.

Jedva se održavala na nogama ali joj to nije toliko smetalo.Znala je da će ovde provesti svoje poslednje dane života,sama u ova četiri zida.

Mučila se.
Možda svoju bol i tugu nije pokazivala,ali niko nije znao kolilo ju je sve probadalo u grudima.U tom malo organu koji je stvoren za toliko radnji.Za ljubav,tugu,bol,sreću,život.On nam je bio osnova.

A ona se osećala kao da je osnovu izgubila.Noćima se mučila sa tihim jecajima dok je zamišljala njega pored nje,u toplom zagrljaju,upijajući njegov savršen miris.Nedostajale su joj njegove morkse i tople oči,njegov topao zagrljaj,njegovo šaputanje.Nedostajali su joj dani kada je ležala na njegovim čvrstim grudima i osluškivala njegove ujednačene otkucaje srca dok ju je on lagano češkao,a onda je razmišljala o budućnosti.

Oni snovi koje je svaki dan kreirala i zamišljala ih,nestali su.Kao da nikada nisu ni postojali.Od trenutka kada je ona svoj poslednji pogled sklonila sa njega,život za nju je prestao.

Više joj ništa nije bilo bitno jer je znala da odatle nema izlaza,osim da je ubiju.To će joj biti jedini spas.

Već je i zamislila poslednju želju.Kako je znala da će umreti,molila je Boga da pre nego što njena duša napusti njeno izmoreno telo,ona poslednji put pogleda njegove morske oči,poljubi njegove mekane usne i da čuje njegov odgovor:

"I ja tebe"

Sanjala je te njegove reči.Zapamtila je,tačno kako savršeno on izgovara te reči.Uz prelep osmeh,skoro šaputajući dok te gleda pravo u oči i tada znaš da priča istinu.

Pitala se svakoga dana kako je,šta radi,da li je dobro,da li još uvek misli na nju,ili je već našao drugu.Koliko god ona želela biti samo njegova,želela je i da on bude srećan.Trebao bi naći devojku vrednu njega i njegove ljubavi.

Tištilo ju je to što nije uspela održati svoje obećanje.Jednom je obećala i Bogu i sebi da neće dozvoliti da još jedna bitna osoba Aleksu,umre.Dosta je patio.Sada bi trebao da se raduje novom danu,ali ga je i ona razočarala.Sada će i ona umreti ali sa grižom savesti.

Sedela bi na prozoru i posmatrala bi prelepu prirodu,te bi u njoj tražila slike njihove budućnosti,ali čak i tada ništa se ne bi pojavljivalo.Bila bi samo ona,u beloj haljini dok je vetar raznosi zajedno sa njenom kosom,a pored nje bi bilo veliko,staro drvo sa ljuljaškom.
Kako svoja osećanja ne bi zaboravila,svaki dan bi napisala pismo Aleksu i spalila bi ga sa nadom da će njen šapat dospeti do njegovog uha:

"Opet ti pišem.Nadam se da si bar jedno moje pismo dobio u ove tri godine.Da me samo vidiš sada,Aleks.Kažu da sam se promenila.Kažu da sam ojačala i da ne brinem za osećanja.A najviše me boli kad kažu...kad kažu da ne brinem za tebe.Ne razumeju,Aleks.Ne razumeju ništa što mi se dešava.Sedim ovde i zamišljam te.Zamišljam sebe u tvom toplom zagrljaju.Zamišljam tvoje usne na mom čelu.Zamišljam kako mi šapućeš da uvo da će se biti u redu,čak i ako znamo da neće.Trudim se,Aleks,trudim se sakriti svoja osećanja,ali svaki put kada ostanem sama u sobi sve se vrati.Sve što sam proživela sa tobom,sve me napadne i oslabi.A,najgore je noću.Ostanem sama,u mraku,sklupčam se u tom ćošku i posmatram mrak oko sebe ne bih li ugledala tvoju siluetu.Želim da dođeš,dođavola,želim te Aleks.Ne znam odakle mi više ovolike suze ali nikako neće da me napuste.Trebaš mi,Aleks.Više nego ikada na svetu.Probija me.Sve me probija u srce i boli,prokleto boli.Ne mogu ni zamisliti šta će se desiti u budućnosti.Ne želim da mislim o tome.Želim da se oni snovi vrate.Želim ponovo da vidim nas dvoje sa našim anđelčićem kako uživamo u novom danu.Želim da zajedno dočekamo njene prve ludorije,njenu prvu ljubav,upis na fakultet,venčanje,želim videti svoje unučiće.Želim da sa tobom vidim svoju prvu boru na licu.Želim da sa tobom uživam u našoj kući dok posmatramo mirno more.Želim da sa tobom legnem u krevet i da u tvom zagrljaju napustimo ovaj svet,zajedno.Toliko ,prokleto, želim budućnost sa tobom.Ali znam da se to nikada neće ostvariti.Baš kao što si rekao,ubiće me.Ha,poslednjih meseci sam to krenula da govorim olako,bez straha.Jer sam ja već umrla.Onog dana kada sam te napustila,umrla sam.Osetila sam kako me duša napušta i mislim da je još ostala sa tobom.Boli,Aleks.Boli više od onih nekolilo dana mučenja.Boli previše.Gušim se u sopstvenim suzama.
I evo me sad.Pišem ti ko zna koje pismo po redu i nadam se da ćeš ga dobiti.Još uvek maštam,ha?
Još uvek sam tvoja mala devojčica,Aleks.Ne želim ti da nastaviš da me voliš.Nemoj da nastaviš da me voliš.Zaboravi me.Nađi drugu devojku i čuvaj je bolje nego mene.Samo nađi neku koja nije radoznala i tvrdoglava kao ja,obiće ti se one o glavu.Neću moći počivati u miru ako nastaviš da me voliš.Vidiš,nije mi teško pričati o smrti.Tada ću ti biti najbliža.Čuvaću te kao malo vode na dlanu.Neću dozvoliti da te iko povredi.Srećna ti godišnjica veze.Znaj da će sada tvoja mala devojčica postati tvoj anđeo čuvar.Zar nisi ponosan?
Volim te,Aleks do meseca i nazad..."