Pakleni raj

1. poglavlje

Nezadovoljno se mrštila dok je sebi prinosila crvenu svilenu bluzu. Kada je videla da tako jarka boja ne pristaje njenim bledim obrazima ovoga jutra, besno ju je odbacila na već poveću hrpu stvari na krevetu. Do djavola, sa ovim tenom leša, ništa mi neće pristajati valjano, pomislila je. Duga, tamno plava kosa, beživotno joj je padala po ramenima, a njene zelene oči su izgledale prozirno i vodnjikavo.

Da skrati priču zaključila je da danas jednostavno izgleda odvratno. Da ne mora da izlazi, to bi možda i bilo prihvatljivo, kad se sva prošlonedeljna dešavanja saberu i oduzmu, ali ovako...

Najgore od svega bilo je to što ni uz najbolju volju nije uspela da sakrije koliko je zapravo uplašena. Setila se bratovih reči da koliko god da ju je strah, to nikako ne sme pokazati. Ne sada. Posebno ne sada. Želela je da ga posluša, ali nije znala kako da sakrije činjenicu da se počela plašiti svakog čudnog šuma u ovoj kućetini. Noćima nije spavala, i nije mogla iz misli izbaciti onu užasnu scenu kada je na njenog brata i nju poletela kiša metaka, prošlog petka. Zašto bi neko pucao na njih? Nije mogla ni zamisliti koji bi to odvratan razlog bio iza tog poteza, pa se trudila da se ne muči toliko tim pitanjem. Trudila se, da, ali nije joj uspevalo. Neprestano se pitala, zašto, ko, kako? Najviše ju je zanimalo zašto?

No i pored straha, koji je bio opravdan i realan u datoj situaciji, i koji je zapravo počinjao da lagano bledi, osećala je i nervozu. Ali ne onu koju čovek ima pred neki važan ispit, ili kad mora nešto bitno da kaže, i slično tome, već je to više bila iznerviranost. Da, to je bilo u pitanju. Znala je i razlog nerviranju. Osećala je da je Alex pokušava skloniti u stranu u ovoj priči. A to ju je razbesnelo. Shvatala je njegove razloge, naravno, ali ipak, nije htela da bude sakrivena ispod staklenog zvona zaštićena od svega, ali i izolovana od svih informacija. Ako ništa drugo, želi da zna sve. Dok su joj se ruke pomalo tresle, namestila je kaiš na svojim pantalonama. Do djavola, izgleda da se ipak plaši više nego što je mislila...

Ipak, i dalje mora da smisli kako da sakrije svoje prave emocije, ako ništa, onda bar od momenta kad izadje van njene zone komfore, njenog doma. Još neko vreme posmatrala je sebe u ogledalu, isprobavala razne izraze lica, i na kraju je samo stavila malo šminke da prekrije podočnjake koji su joj bili spušteni do polovine obraza. Navući će već neku masku na lice.

Izabrala je jednostavnu kombinaciju, već obučene farmerice i crna košulja, shvativši da će jednostavnim stilom najbolje proći. Crne čizme i istobojni kaput upotpunili su njen izgled, i tada je napokon napustila svoju sobu. Uzdahnula je duboko, i krenula je ka stepenicama. Kad je počela da skakuće niz stepenice shvatila je da je zapravo gladna, i kad je sišla, radosnog koraka uputila se ka kuhinji. Napokon napredak. Danima nije stavila u usta više od dva zalogaja.

Ogromna kuhinja bila je sva u tamno smedjem drvetu, i mermernim pločicama, i kad je zakoračila u tu prostoriju, bez da pogleda oko sebe požurila je ka frižideru. Otvorila je ogromna siva vrata i zakopala glavu u taj hladni prostor, i nakon kratkog premišljanja zgrabila je voćni jogurt. Uzela je kašičicu i brzim pokretima trpala je nešto hrane u sebe nakon par dana gladovanja. Mahinalno je prišla ostrvu koje je stajalo na sredini prostorije i bokom se oslonila na čvrstu površinu. Nije svojevoljno gladovala, jednostavno od silnog stresa i straha, sama pomisao na hranu izazivala joj je mučninu. Što je bilo normalno.

Trgla se kad je iza sebe začula duboki glas svojeg brata.

"Drago mi je da te vidim da ponovo jedeš." izgovorio je to sa prizvukom zadovoljstva u glasu i počastvovao ju je blagim osmehom. Glava mu je bila nagnuta na stranu, a tamna mu kosa je bila neuredna, verovatno od silnog prolaženja rukom kroz nju. To je bio jedini znak postojanja nervoze kod njega, činjenica da na licu nema podočnjaka govorila je da nije toliko zabrinut da ne bi mogao pošteno spavati. Pa, bar je neko naspavan.