Pakleni raj

20. poglavlje

"Bilo bi najbolje da sad bez bunjenja kreneš sa mnom." Martin je tiho, ali preteći rekao. Delovao je čudno, njegovo, inače preterano mirno držanje sad se nije ni naziralo. Umesto toga, je jako nervozno i pomalo ljutito stajao na ulazu, jedinom ulazu u dnevnu sobu, i sa pištoljem uperenim u Tiu.

Tia je osećala strah, panika joj je sve više rasla iako se trudila da je potisne. Znala je da od paničenja nema ništa, ali nije mogla protiv tog osećanja, posebno kad je pred njom osoba koja je najverovatnije luda. To joj je prvo palo na pamet kad je videla Maritnove nervozne tikove, i možda to i nije daleko od istine. Grčevito je smišljala neki plan za bekstvo, no kako joj vrata nikako nisu bila dostupna, pomišljala je na to da nadje nekakvo oružje. Ali kako da to uradi neprimetno?

"Gde da krenem?" nije mogla da spreči drhtanje glasa.

Ako bi sad vrisnula, da li bi je Josh čuo, i koliko brzo bi mogao da stigne? Pitala se, a znala je da će odgovor dobiti samo ako to i proba.

"Tia, draga, samo kreni kako sam ti rekao, i neće biti potrebe da nikoga više ubijem. Pokušaj nešto glupo i...." ostavio je rečenicu namerno nedorečenom, kako bi i više naglasio svoju pretnju.

Tia je razrogačila oči na pomisao da je nekoga ubio. Zar je Josh mrtav? Osetila je kako je oči peckaju a grudima joj je prošao talas krivice i ogromnog straha. Ako je spreman na takve postupke ima li ona ikakve šanse? Nije znala, a po svemu sudeći neće uskoro ni saznati. Jer, Martin je krenuo napred i zaustavio se tačno ispred nje. Podigao je pištolj i držao ga pred njenom glavom, kao upozorenje i pretnju.

Nije ni mislila da se glupira, ne nakon što je čula da je neko zbog njega umro...

"Sad ćeš polako, i ponavljam ti, bez glupiranja, da odeš do svoje sobe. Uzećeš jaknu, jer neću da se još i razboliš. Ali, pored toga, spakovaćeš najosnovnije stvari, i dokumenta. Jasno?" i ne sačekavši njeno klimanje, trznuo je pištoljem, pokazujući joj tako da krene ispred njega.

Tia je hodala polako, drhtavim nogama se jedva popela do svoje sobe. Gutajući ogromne knedle, koje su joj se stvorile u grlu, od raznih emocija koje su je sad zaposedale, jedva je uspela da otvori svoja vrata. Dlanovi su joj se znojili, i ruka joj je dva, tri puta skliznula sa kvake, što je nateralo Martina da preteći zareži.

Kad ih je napokon otvorila, pogled joj je odmah pao na telefon odložen u blizini radnog stola. Znala je da mora nekako da ga uzme i ponese sa sobom. Od pomisli na sve ono što bi moglo da joj se desi ako je Martin vidi zadrhtala je čitavim telom. Smišljajući plan, okrenula se ka njemu, pri tom uzimajući par razbacanih stvari sa stolice.

"Zašto se pakujem?" tihim glasom je pitala, ali to nije ni važno. Bitno je da je on sad gleda u oči, a ne u svaki njen pokret.

"Zato jer ćeš poći sa mnom. A onda, kad se smiri situacija, odlazimo iz zemlje, samo mi.." pogled mu je na tren zalutao u misli, na koje Tia nije htela ni da pomisli, ali su joj neke ideje ipak bile u glavi.

Zgrožena i prestrašena, ipak je iskoristila taj momenat njegove nepažnje i preko telefona je bacila džemperčić žute boje. Zajedno sa džemperom uhvatila je i telefon i spakovala ih u torbu, koja je bila odložena na polici iznad stola. Sreća po nju pa su joj neke stvari bile van ormara.

Sada već mrvicu opuštenija, nastavila je da ubacuje što više stvari za koje je pomislila da bi joj mogle poslužiti. Neseser, sa turpijom i makazicama, par hemijskih koje bi mogle nauditi nekome, sve to zajedno sa odećom. Iako velika, torba se brzo napunila odećom koja bi joj mogla poslužiti za naredna tri dana, pa ju je Tia naposletku zakopčala, tužnog izraza lica.

"Gde idemo?" pitala je, posežući za jaknom. Pomislila je da bi bilo zgodno da može prošvercovati još i neki nož, ali čim je uspela da spakuje neseser, Martin je povratio pažnju, pa dalje nije uspela.