Pakleni raj

15. poglavlje

Sutradan, Tia se spremala za taj dogadjaj, nije se više ni sećala kako se zove, ni zašto ide... No znala je da, ako joj se prsti ne smire, neće se moći pravilno obući. Bila je nervozna. Jako.

Koliko god puta ponavljala sebi da nema razloga za paniku, i da je tamo i sa Adamom i Alexom, i svim telohraniteljima, ipak joj dah bio ubrzan i otežan, srce joj brzo lupalo... plašila se.  I nije znala kako da ide protiv toga.

Obukla je tamno plavu košulju i crne pantalone. Što da ne nosi odeću u skladu sa raspoloženjem? Od kako je Adam sinoć najavio ovaj dogadjaj nije ga čula, a to ju je sad počelo i ljutiti. Zar nije shvatio hitnost iz njene poruke? Nervirala se oko svega ovoga, a najviše jer joj izgleda, niko nije govorio o tome šta se dešava i kakve se odluke donose. Zar joj nisu mogli lepo reći da je ljigavi Mike dobio otkaz? Zar je pokušavaju zaštiti ovako?

Čak i da je to istina, a nadala se da nije, to ničemu ne vodi. Ako ne zna dovoljno informacija može lako upasti u zamku. Nije bila glupa, a ni baš toliko naivna. Čim ih obojicu nadje reći će im sve što misli o ovome, a za njihovo dobro, nadala se da neće odbiti i ponovo je smestiti u ovo stanje neznanja.

Naslonila se rukama na komodu pred ogledalom i dugo zurila u sebe. Kosa joj je divljala na sve strane, no nije se potrudila ni malo je ukrotiti. Danas se osećala i pomalo prkosno, kako dugo nije, pa nek celi njen izgled govori o svemu što se krije u njoj. Mada je znala da niko neće obratiti puno pažnje na to...ljude retko kad stvarno zanima kako se ko oseća, i šta stvarno misli. 

Duboko je udahnula i sklonila se od ogledala kad je uspela na lice smestiti masku savršene, hladne mlade žene. Nije joj prvi put da to čini, ali joj je ovo do sad bilo najteže odraditi. Lice joj možda nije odavalo ništa, no unutrašnjost joj je gorela od nervoze, a ruke su joj neprestano drhtale. Trudila se nekako da potisne strah, ali kako je vreme odmicalo samo je bivalo gore, pa je na koncu odustala od te borbe.

Pogledala je na sat, i kad je videla da je blizu osam uzela je kratku crnu jaknu, zgrabila svoj mini ranac, i izašla je. Tom je opet bio sa njom, zahvalno mu je klimnula kad su se sreli pred vratima. Zapravo je ona tražila da on i večeras bude sa njom. Želi sebi što više olakšati sve ovo, a sa njim se oseća najbezbednije i eto jedne brige manje.

U kući nije srela ni Alexa ni strica, vrlo verovatno su ranije otišli. Malo je zadrhtala kad je osetila koliko je hladno napolju, i požurila je u auto. Mora izdržati malo smrzavanja kad želi lepo izgledati.

Vožnja je trajala oko pola sata, a Tia je vrlo glasno dahnula kad je izašla na sveži vazduh jer je mislila da će poludeti unutar auta i njegovog jakog mirisa. Pogledom je prešla po prostoru, i osetila se jako zabrinutom kad isprva nije videla nijedno poznato joj, a drago lice.

U pitanju je bilo gradilište, najverovatnije budućeg tržnog centra, radovi su bili skoro pri kraju, bar je tako čula. Sve je bilo od betona, no bez prozora i bilo kakvog ukrasa. Dovoljno golo da još liči na klasično gradilište, ali ipak dovoljno uradjeno da gospoda investitori ne moraju nositi zaštitne šlemove.

Okrenula se na drugu stranu da pogleda još, kad je neko spustio ruku na njeno rame. Prestrašeno se okrenula, i samo je tiho ciknula, kad je videla da je to Adam. Duboko je udahnula, smirujući podivljale otkucaje srca.

"Baš si nervozna. Je l se nešto desilo?"

Namrštila mu se pre nego što je odgovorila. "Da si mi se javio na vreme znao bi."

"Znam, oprosti. Ali...Alex je bio uporan da uradimo sve u istom danu. Ali, sad sam tu. Reci mi."

"Adame..." počela je, ali ih je prekinulo glasno tapšanje, i povik da je vreme da se udje u zgradu.