Pakleni raj

3. poglavlje

Narednog dana, stvari za Tiannu nisu se razvijale onako kako je to ona planirala. Spavala je možda do pola osam, a onda je njen mobilni telefon počeo da zvoni. Isprva je ignorisala zvono u nadi da će onaj koji zove kad tad odustati, ali to čudo je nastavilo da zvoni sve dok se nije izvukla iz tople postelje, i javila se promuklog glasa. Ispostavilo se da je zbog zapostavljanja fakulteta u poslednje vreme debelo zaostajala, i sada je trebalo da završi par seminarskih radova, i jednu timsku prezentaciju.

Jedan od njenih kolega, koji je i bio sa njom u timu pozvao ju je upravo zbog toga da već jednom završe taj projekat. Nepristojno i grubo joj je poručio da se nadju u univerzitetskoj biblioteci u deset sati tog jutra.

I zato je sada, umesto da spava kao sav normalan svet do deset ujutru, ona uzimala debeli sivi džemper, i spremala svoje knjige da bi završila projekat, kako ga je njen kolega nazvao. Nije da će biti pravi projekat, i nije kao da će ih neko ozbiljno shvatiti, ali neke stvari se ne objašnjavaju ljudima, pomislila je neraspoloženo. Besno je utrpala i par olovki u ranac, a njeno jutarnje nezadovoljstvo samo je još više poraslo kad se pogledala u ogledalo i shvatila da joj kosa više liči na perje raščupane kokoške, nego na normalnu kosu. Hitno mi treba frizer, mislila je dok je vezivala kosu u pundju.

Kad je već morala da ide čak do fakulteta zbog ovoga, odlučila je i da ode na dodatne časove subotom. Nije joj se baš išlo, ali jeste bila istina da je dosta zaostajala u ovom trenutku. I to ne samo zbog svega ovoga.

Navukla je na sebe ogromni sivi džemper i izašla iz sobe. Mrzovoljno se vukla niz stepenice, i sve do vrata, a onda ih je vrlo polako otvarala, i jednako polako je hodala do kapije. Sve to u nadi da će se desiti neko natprirodno čudo koje bi je sprečilo da sad ode na taj sastanak.

Na Tiinu veliku žalost, i još veće nezadovoljstvo apsolutno ništa se nije dogodilo. Čak je i sitna kiša prestala. Uzdahnuvši duboko, otvorila je kapiju i krenula je putem do fakulteta. Imala je sreće da je vreme poslužilo, jer je upravo u trenutku kad je zatvarala vrata biblioteke, počeo pravi jesenji pljusak. Prevrnula je očima, a onda pogledom potražila Jamiea, kolegu sa kojim je trebalo da se nadje. Valjda me nije sad ispalio, pomislila je na tren, kad ga nije uspela ugledati u čitaonici.

Medjutim, istog trena kad je odlučila da prošeta i potraži neku knjigu, čula je kako je neko doziva. Okrenula se i videla da je Jamie upravo ulazio u društvu neke devojke, a kad su se pozdravili, brzo joj je prišao. Pre nego što joj se obratio pružio joj je jednu plastičnu šolju iz koje se pušilo. Znatiželjno je pogledala čim ju je preuzela i kad je shvatila da je u pitanju kafa, tiho je zahvalila svim bogovima finih kolega na ovako divnom gestu.

"Nisam znao kakvu piješ pa sam ti uzeo crnu sa šećerom, isto kao i meni." rekao i slegnuo ramenima. Primetila je da na ledjima nosi ogromni sivi ranac, a u njemu su se verovatno nalazile sve knjige koje su im bile potrebne, a ona nije ponela. Sad joj je bilo krivo zbog svog lošeg mišljenja. Istina, nikoga nije zapravo uvredila, ali opet je osetila peckanje griže savesti.

"Pogodio si, upravo je pijem crnu, i sa šećerom. Zapravo ja stavim puno šećera, ali i ovo će odgovarati. Hvala ti puno." poklonila mu je ogromni i vedri osmeh, koji je ulepšao lice u tren oka. Jamie je uzvratio osmeh, a onda je potaknuo da pronadju sebi neko mesto za rad. Seli su pored prozora, i dok je Jamie raspakovao sve knjige koje je poneo, a ispostavio se da je poneo samo dve, ona je izvadila svoj lap top, i malu svesku. Sreća pa se setila da bar nešto ponese.

"Nisam se setila da i sama ponesem neku knjigu. Ali, stvar je u tome da sam zaboravila koja nam je tema. Izvini." pričala je dok je premeštala stvari iz torbe pa na sto, pa ih je onda i uredila po stolu. Nije bila opsesivno kompulzivna, samo je volela red. Bar na mestu na kome će raditi.