Pakleni raj

4. poglavlje

"Šta će on ovde?" bezobrazno je pitala. No nije je bilo briga. On je poslednja osoba koju želi da vidi. Ikada više.

"Tianna!" viknuo je stric. "Kakve su to reči?" gledao ju je malo namršteno i pomalo iznenadjeno. Podjednako iznenadjen bio je i Alex. Ovo je prvi put da se ona ovako odnosi prema nekome. Ali, nisu su svi ljudi gadovi kao što je to Adam, pomislila je dramatično.

Činjenicu da joj je slomio srce, ili ako je to previše dramatičan izraz, da ju je odbio kao najgore smeće, bi možda i mogla ignorisati. Ali, on se uvek prema njoj odnosio sa nepoštovanjem, i gotovo da nije bilo susreta izmedju njih dvoje a da je nije zločesto, a posle i bezobrazno zadirkivao i ponižavao.

Kako je bio Alexov najbolji prijatelj vidjala ga je i više nego često. Kad god bi se našla u njihovom društvu, i onda kad ju je jednostavno ignorisao, ona bi ga zaneseno pratila pogledom, i zurila bi u te njegove divne plave oči, i ništa joj nije bilo važno dok god ga može imati blizu sebe, bar i ovako.

No, jednog leta, dok je još imala sedamnaest godina, njegovo ponašanje se promenilo. Ne drastično, ali za početak je nije je više tretirao kao derište. Napokon je mogla biti mlada devojka u njegovim očima. I nije je više toliko zadirkivao. Počeli su razgovarati, i malo, po malo, desilo bi se da ponekad i prošetaju, samo njih dvoje, bez Alexa. Naravno, ništa više se nije dešavalo, iako je Tia svim srcem priželjkivala da je poljubi na svakom njihovom rastanku. Pretpostavljala je da je suzdržan zbog Alexa, jer iako je bila potpuno neiskusna, nije bila glupa. Primećivala je njegove poglede.

I tako je onda odlučila da sama povuče prvi potez. Uz dugo razgovaranje, i premišljanje sa Beom, oko toga šta bi, i kada trebalo da učini, došle su do zaključka da je najbolje da mu pridje za njen osamnaesti rodjendan. Nestrpljivo je očekivala taj dan, smišljala šta će mu reći, i zamišljala prekrasne scenarije u kojima je on pun ljubavi uzima u svoje naručje, i njih dvoje srećni i zaljubljeni provode zajedno ostatak svojih života.

Ali, desilo se upravo suprotno. I taj dogadjaj ju je promenio na mnoge načine.

Ukratko, kada ga je napokon uspela odvojiti od Alexa i flaše piva te večeri, sva usplahirena i vesela priznala mu je svoja osećanja, ne krijući svoje crvene obraze. On ju je prvo samo gledao zbunjeno, možda dva minuta, a onda je uradio najgoru moguću stvar. Počeo se smejati. Kao lud. Kao da je ona luda. Uperio je prstom i još jednom pijano i veselo frknuo, a onda je odmahnuo glavom.

"Tia, nije valjda da..." prošao je rukom kroz kosu pa nastavio. "Gle, ne znam da li si nešto pogrešno shvatila, ne zapravo jesi pogrešno shvatila, sve... jer, ti se meni ne dopadaš, ni malo. I pobogu, premlada si za mene. Hteo sam ti samo reći da odlazim, za Englesku.." nastavio je da priča, ali nije ga više slušala.

Čitavo vreme dok ju je ismejavao, ona ga je samo gledala. Najpre zbunjeno, a onda joj je pogled na njega bivao sve zamućeniji kako su joj se oči punile suzama razočarenja. I slomljenog srca. Nije ga shvatala. Zar je sve pogrešno protumačila? Nije tako mislila. Istina Adam je bio dve godine stariji od Alexa, što ga je činilo deset godina starijim od nje, ali opet...

Nije mogla podneti više, osećala se dovoljno posramljenom za ceo život, pa se samo okrenula od njega i napustila vlastitu, divnu žurku.

Nikad nije zaboravila to veče, i kako se osećala.  Nije zaboravila kako se povredjeno i odbačeno osećala. A posebno nije zaboravila to da ne želi više ikada da ga vidi, a definitivno ne želi da provodi vreme sa njime. I zato je uošte nije bilo briga kako se to ponaša.

"U redu je. Ne smeta mi njeno ponašanje." provokativnim tonom rekao je Adam kad je video da se lice njenog strica mršti. Djubre.

"Naravno da ti ne smeta. Šta ti inače znaš o uljudnom ponašanju?" otrovno je odgovorila.