Hladno ali vruce

2. deo

Iskreno,ni rec nisam progovorila sa svojim novim odeljenjem.Ne znam kako da zapocnem temu.Osecam se tako bespomocnom i nevidljivom.Treba mi Stasa i njeno ohrabrivanje i Aleksa i njegovi zagrljaji.Imam taj cudan osecaj.Kao da me boli telo zbog onih misli od malo pre.Umorna sam.Zelim da legnem i spavam.
Spakovala sam ranac,obukla jaknu i posla nazad kuci drugim putem.Putem udaljenim od centra grada i okruzenim prirodom zbog cega ga i ne koristi dosta ljudi.Ne mogu da skinem pogled sa predivnog neba koje se delilo na 3 dela dok je
Sunce bilo tacno na sredini sa po kojim oblakom koji bi igrao ulogu prepreke njegovim zracima.
Noge su mi polako postajale sve teze i teze.Osecam se izgubljeno,umorno i usamljeno po prvi put.Skrenula sam sa puta i odlucila da sednem pored drveta koje me je bukvalno dozivalo svojim lepim izgledom.Nalegla sam se na njegovo stablo,stavila slusalice u usi i pustila moju omiljenu plejlistu.Muzika me je oduvek lecila i dopunjavala negativne misli pozitivnim.Uvek bi mi izmamila ogroman osmeh na licu,ali danas ne.Znam da mi je prvi dan u novom okruzenju i znam da je normalno da budem cutljiva prvi dan,ali zasto imam osecaj kao da se necu promeniti?Kao da ce ovako biti i sutra i prekosutra i posle mesec dana pa cak i godinu?Dosla je ona tuzna pesma na red,a meni su suze krenule same od sebe.Zabacila sam glavu pozadi,zatvorila oci i prepustila se emocijama.Telo mi je izmoreno i vise ne znam sta osecam.Svaka suza je imala sopstveno znacenje i svaka je nosila posebnu pricu iza svog postojanja.Sve ce biti dobro,samo cu da drzim zatvorene oci,ovako,i plakati.
/.../
Prosla je tako jedna pesma,pa dve,pa deset ali ja nikako da ustanem.Ne mogu,nemam snage.Sklopljene oci omogucavaju crnim mislima da udaraju jos jace,ali nije me bilo briga vise.Ionako sam sama.
Necija ruka mi je polako dotakla rame i izvukla slusalicu iz jednog uha.Zasto mi to rade?Bilo mi je lepo onako,dok sam sama,ali ne,ljudi mi moraju upropastiti trenutak.Otvorila sam oci,izvukla i drugu slusalicu i agresivno se okrenula na stranu gde me je docekalo poznato lice.
Decko sa zelenom kosom je stajao tu ispred mene sa svojom rukom na mom ramenu.Srce mi je polako zaigralo dok sam mu gledala u oci.Odgovara mi njegova pojava,ne zelim da ode.
"Sta ces ti ovde?",upitao me je decko zelene kose,"mislio sam da samo ja znam za ovo mesto".
Pogledala sam u zemlju zanemarujuci njegove prethodne recenice.Treba mi neko bas sada koga cu moci da zagrlim i da mu kazem sta me muci i kako se osecam.Stvarno mi treba.
"Mozes li da mi budes drug bar danas?",izletela je recenica sama od sebe.Recenica koju nikada nisam rekla u zivotu.
Ponovo,zasto sam toliko slaba,pustila sam suze da teku kao potoci niz moje rumene obraze.
Pogledao je u mene sa rasirenim ocima sav iznenadjen u tuznom smislu.Sklonio je ruku sa mog ramena,seo do mene i izvadio maramice iz dzepa.
"Nemoj da places,ne stoji ti razmazana sminka",rekao je okrenuvsi pogled na drugu stranu.
"Valjda ti mogu biti drug bar danas",promrmljao je kroz smeh.
Mislio je da je to smesno,ali meni nije.Mene je to ucinilo srecnom.Toliko srecnom da su mi suze odmah prestale i malecki osmeh iskocio na licu.Bacila sam telefon i slusalice na stranu,okrenula se prema njemu i priredila mu zagrljaj.Nisam ni bila svesna koliko sam jako skocila na njega,jedino sto mi je bilo na umu je to da konacno pricam sa osobom.
Pali smo na zemlju u zagrljaju koji on nije ocekivao ali ovaj put sam ja bila ta koja je njega oborila.Ruke su mi obavijene oko njegovog vrata,a lice skoro pa pribijeno uz njegovu kosu.
Usledila je ta tisina.Lezimo tako mirno i osluskujemo jedno drugome rad srca.Tako je smiren i opusten dok mu je vrat bio vreo.Ko bi rekao da osoba sa hladnim izrazom lica moze da poseduje takvu toplotu?
Njegova ruka se nasla na mom potiljku,dok je drugu stavio na moj kuk.
"Zasto places?",sapnuo mi je i rasterao onu tisinu.
Zar mi ponovo idu suze?Hm,nisam ni skapirala to.Sigurno je neka skrenula sa svog kursa i sletela na njegov vrat.
"Osecam se malom,nevidljivom i uplasenom ovde u ovom gradu.Ne poznajem nikog i ne znam kako da upoznam ljude.Navikla sam da ljudi dolaze do mene i pitaju me da izadjemo.Provela sam ceo dan u skoli ne progovorivsi ni jednu rec sa novim odeljenjem.Anksiozna sam po prvi put,i to dosta.",reci su mi se samo kacile jedna zu drugu.
Sklonio je ruku sa mog potiljka i polako me naterao da ustanem sa njega.
"Bas si diva.Zar mislis da ce ti ljudi sami prilaziti uvek i tako tebi olaksali zivot?Naravno da nece.Nekad moras i ti da uprljas ruke i sama pridjes nekim osobama.Ako to ne uradis ubrzo,ljudi ce poceti da te izbegavaju.",rekao je vrativsi onaj hladnokrvan izraz lica i naslonio se ponovo na drvo.
"Zar mislis da ne znam to?Uostalom,mozda je i bolje da me izbegavaju,sta ce im diva kao sto sam ja",jedva sam sastavila recenicu.
U cudjenju je stao ispred mene,"Molim?".
"Zasto mislis tako?Ne znas kako ce drugi reagovati na tebe kao osobu.Da li si barem probala da progovoris sa ljudima?Ne,nisi.Zato sutra imas da pricas sa celim odeljenjem makar ja morao da vas upoznajem.Ne zelim da te i sutra zateknem ovde misleci da si duh sa tom razmazanom sminkom",rekao je sa ljutnjom u glasu.
Sta je sa mnom.Nikada nisam bila ovakva.Uvek sam imala dovoljno samopouzdanja,mozda cak i vise od dovoljno.Sta mi se desilo,zasto imam negativno misljenje o sebi?
Ustala sam,uzela ranac i povukla ga za rukav kako bi krenuo za mnom.
"Hajdemo kuci",promucala sam gledajuci u nase noge i merila pogledom milimetre rastojanje izmedju nas.
Hodao je skoro korak ispred mene dok sam ga ja pratila i gusila se u onoj neprijatnoj tisini.Koliko sam samo scenarija prosla kroz glavu i koliko sam samo toga zelela da kazem,ali neka,bolje je ovako.
Zaustavili smo se na raskrsnici.Jedan put se nastavljao pravo,a drugi je vodio desno.
"Ja skrecem desno",okrenuo se prema meni.
Bilo mi je krivo.Zelela sam da provedem bar jos koji minut pored njega.
"Ja nastavljam pravo",spustila sam pogled i okrenula se na svoju stranu.
Uhvatio me je za zglob i zaustavio.
"Ja sam Yoongi",cuo se onaj duboki glas ali se i sreca tu isticala pomalo.
Boze,zar sam zaboravila da mu kazem ime.
"Ja sam y/n i hvala ti",malkice uplasena sam izmamila reci iz ustiju napolje.
Cula sam kako se nasmejao onako,umiljato i nezno,kao da je potpuno druga osoba.Pustio me je i otisao njegovim putem,a ja svojim.
Znam da cu ponavljati ove scene nocas u glavi.Kako me je ucinio i srecnom i tuznom u jednom danu.Ali svidjaju mi se njegove reci.Nervira me to sto me sve vise i vise zanima on kao osoba.Spolja izgleda kao hladnokrvna osoba koja veoma retko iskazuje emocije,ali, bezosecajna osoba nije u stanju da ulije u drugoga bar malo nade i snage.
"On ipak poseduje toplinu koju zeli da deli"...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
-Blagi uzas aaa.Ne mogu da objasnim koliko mi je tesko da se prilagodim na druge likove Boze Boze xD Tesko su mi izlazile reci ok ali nadam se da vam se svideo deo.Hvala sto citate ❤