Surovi delija

"Ipak ideš na utakmicu"

-Ponedeljak;13:45h-

Okej. Mislim da sam sve zapamtila. Samo treba da se opustim i ne razmišljam loše. Znam da znam. Preslišavala sam se dok sam išla kroz ulicu.

Da li je moguće da se svaki put iznova divim jednim te istim kućama? Kako li izgledaju iznutra? Aa ko zna Nina,možda jednog dana uspeš u životu pa će se drugi ljudi diviti tvojom kućom. Šta lupetam ja? Odmahnula sam glavom kako bih oterala svoje misli,treba da se skoncentrišem na fiziku ne na neke glupe kuće.

Toliko sam se udubila u glupu knjigu da nisam ni čula auto iza sebe. Nagla škripa guma me naterala da poskočim.

"Jesi li ti normalan,pa mogla sam poginuti!",ne okrenuvši se počela sam da se derem. Ah....ne čudi me što je baš on sedeo za volanom.

"Treba li ti prevoz?",šarmantno je pitao kroz otvoren prozor. Nosio je lepe crne naočare za Sunce,i ako nigde nije bilo Sunca. Ludak.

"Radije ću pešice!",napravila sam grimasu i nastavila da koračam.

Ubrzao je autom i ponovo se našao pored mene.

"Zar ti je toliko bitno moje prisustvo?",nasmejao se na moje pitanje.

"Ne,ali želim da te odvezem u školu."

"Navedi mi jedan dobar razlog da udjem u kola?",volim da se igram sa ljudima.

"Nećeš biti mokra od snega?",osvrnula sam se oko sebe i videla koliko jako zapravo pada.

Prevrnula sam očima na činjenicu da je bio u pravu. Poraženo sam ušla u crnog Rang Rovera.

"Pa dobro jutro moja komšinice!",rekao je cinično.

"Molim te prekini i vozi!",okrenula sam glavu na stranu.

Volim sneg. Sve je tako lepo i belo. Pruža mi neki spokoj. Kada sam bila mala mislila sam da su sve pahulje sveta zapravo sestre i da se one nikad ne razdvajaju,da se ujedinjuju i prave ogromne prekrivače od snega.
Da znam,bila sam uvrnuto dete.

"Zašto si neraspoložena?",trgnuo me hrapav muški glas.

"Zašto ti nosiš naočare kad nigde nema Sunca?",upitala sam ga sa podignutom obrvom.

"Mala na pitanje se ne odgovara pitanjem. Valjda su te toliko naučili?",osmehnuo se. Tako nekad imam želju da mu izbijem te bele zube.

Skinuo je naočare i okrenuo glavu ka meni. Veliki podočnjaci su njegovo lice činili još izmorenijim. 

"Vidiš! Ajde sad,reci zašto si neraspoložena,možda Relja ima neko rešenje!",pokunjeno sam gledala ispred sebe.

"Znaš i sam šta je sutra. Inače, imaš li ti kartu?"

"Imam! Uzeo mi je Nikola pre par dana!",ahh i snob ide na utakmicu. Nisam imala reči pa sam samo prećutala. Dovoljno sam bila tužna što ću propustiti ovako bitnu utakmicu. 

"Ma opušteno,gledaćeš je preko TVa!",rekao je to sa osmehom. Besno sam ga pogledala.

"Zašto mi to radiš? Kunem ti se ako ne prestaneš,udaviću te!",podigao je ruke sa volana u svoju odbranu.

"Dobro,obećavam neću više ni reč izustiti! Nego kada ti je fizika?"

"Poslednji čas.",nije baš morao ovu temu da započne.

"Ej bre,rasturićeš!",namignuo mi je pomazivši me po kolenu. Začudio me njegov gest. Kako tako može da me dodiruje kad god poželi? Bilo mi u redu da je on sklonio ruku,a ne da je drži tu.

"Možeš li da skloniš ruku?",pogledao je ka mojoj nozi.

"Ne! Previše me smiruje!",podigao je glavu i presesi se osmehnuo. Bože zašto uvek lepotani moraju da budu toliki kreteni?