Surovi delija

"Preživela sam"

"Relja...",svo četvoro okrenuli smo se ka silueti sa raščupanom kosom u bolničkom odelu..... nisam umeo da zaustavim ubrzani ritam srca. Nemoguće....

"Ljudi vidi li je još neko ili sam ja toliko pijan?",nesigurno sam upitao trojku pored sebe.

"Kako je ovo moguće?",začudjeno je gledao Strahinja dok joj se Minja već uveliko bacila u zagrljaj.

Stajao sam zanemeo gledajući kako se pozdravlja sa mojim prijateljima.

"Ljudi,ajmo mi!",povikala je Minja pa je sa sobom pokupila Nikolu i Strahinju osavši me samog sa njom....

"Nina,jesi li to stvarno ti?",rukom sam pomilovao njen obraz kako bih se uverio da je sve ovo stvarno.

"Jesam!",bilo je toliko lepo čuti glas za koji sam mislio da je zauvek nestao. Povukao sam je u snažan zagrljaj. Osetio sam kako mi je jecala za vratom stiskajući me jako.

"Preživela sam Relja! Ovde sam pored tebe!"

(...)

"Ništa meni nije jasno?",nakon što smo se smirili seli smo kako bi mi objasnila kako stoje stvari.

"Nakon što si otišao uspeli su da me ožive.",bio sam zbunjen još više. Shvatila je da ništa ne kapiram pa je ubrzo nastavila.

"Klinička smrt! Tako su barem rekli.",slegla je ramenima.

"Čekaj,zapravo si umrla al si se onda povratila?",nasmejala se.

"Uvek sam bila čudak,zar ne?"

"Uvek si bila posebna!",okrenula je glavu ka meni.

"Čula sam tvoje reči. To mi je pomoglo da donesem odluku.",okrenuo sam se naspram nje što je i ona uradila.

"Kakvu odluku?"

"Imala sam izbor. Sa jedne strane ti,koji me vodiš u život,a sa druge tata,koji me vodio u smrt.",spustila je pogled. "Da mi nisi sve ono rekao verovatno bih sad bila tri metra ispod zemlje."

"Verovala ili ne,majka me poslala da ti priznam sve. Rekla mi je da ne propuštam šansu kao što je ona propustila.",zadivljeno me pogledala.

"Tvoja mama zna za nas?"

"Kao i Nikola. Izvini ali bilo je isuviše teško da se krijem u takvim trenucima.",ustala je sa svog mesta i sela mi u krilo. Približila mi se tako da sam dodirivao njen veliki zavoj oko glave.

"Volim i ja tebe Relja!",mekane usne prislonila je uz moje. Obgrlio sam malo telo koje je omršalo za ovih par dana.

"Nisi ni svesna kako sam se osećao kada sam ugledao ravnu liniju na onom prokletom aparatu. Krivio sam sebe zato što sam te pustio da odeš sama i....",zaustavila me.

"Ejej....nikada,ali nikada nisi smeo da okriviš sebe jer si ti taj koji me vratio u život.",još jednom sam je poljubio.

"Am,Nina,zašto si u tom odelu?",napokon sam uhvatio priliku da je to pitam dok mi se ona nasmejala.

"Pobegla sam iz bolnice.",uozbiljio sam se.

"Jesi li ti normalna?"

"Ne brini,ojačala sam dovoljno.",ni malo mi se nije svidela ova njena glupost.

"Išla si prevozom od tamo dovde?",počela je da se pravda.