Surovi delija

"On je ubica"

"Ovo ti je zato što si mi uništio život!"

"Relja....on je ubica."

Mukla tišina vladala je sobom u predstojećim minutima. Poražena istinom nisam imala snage za život. Kako mi to odmah nije palo na pamet? Jedini čovek koji je istinski mrzeo mog oca jeste Goran.

"Nina ovo je nemoguće! Ovo ne može biti istina...",u ovom trenu sam želela samo da plačem i ništa drugo. Sageo se do mene i snažno me prodrmao.

"Čuješ li me? Ovo ne može biti istina!",poraženo sam se osmehnula.

"Ovo jeste istina! Jedina istina.",nisam se derala,prosto nisam imala volju za tim.
Ustala sam na klecave noge i krenula iz ove proklete kuće.

"Kuda?",povukao me za ruku nazad na svoje grudi.

"Što dalje odavde.",zagrlio me ali mu nisam uzvratila. Osetila sam nekakvu odbojnost koja me preokupirala.

"Želiš da krenemo kući?",klimnula sam glavom pa smo ubrzo pošli.

Na vratima smo se susreli sa Nadjom i Goranom koju su ulazili u kuću. Ženi je ruka bila u zavoju dok je u drugoj nosila kesu sa lekovima.

"Idete?",pitala je čim nas je videla.

"Nini nije dobro pa je vodim kući.",neprekidno sam gledala u čoveka naspram mene. U jednom trenu mi se disanje toliko ubrzalo da sam dobila napad kašlja.

"Jesi dobro?",udarao me po ledjima kako bih došla sebi.

"Mmoram na vaz....vazduh.",nekako sam izustila i izletela napolje.

Histerično sam počela da jaučem. Ceo svet je uspeo da mi se sruši za jednu minutu.

"Nidžo,smiri se molim te srećo!",došao je do mene ljubeći me po faci.

"Pusti me!",odgurnula sam ga od sebe i potrčala da što pre izadjem iz dvorišta.

Trčala sam što sam brže mogla. Ni sama nisam znala gde idem ali mi je bilo bitno samo da pobegnem.

Prolazili su minuti,sati a ja sam sedela na ogradi mosta i prokljinjala sve što me snašlo.
Kako je moguće da sreća nikako neće neke ljude? Zar ovo nije istina koju sam toliko dugo želela? Zašto se sada plašim? Zašto želim da me neko probudi i da sve ovo bude jedan san?

Želela sam da sklopim oči i da nestanem. Da odem negde gde neću imati briga,gde neću patiti! Ustvari samo želim normalan život....ništa više. Obrisala sam suze i rešila da polako krenem jer bi još malo trebalo da sviće.

"Nina?",Reljin glas me dozivao čim sam kročila u stan.
Bez i jedne reči sam nastavila ka spavaćoj sobi.
Iz ormara sam izvukla kofer u koji sam počela da pakujem stvari.

"Šta to radiš?",uleteo je u sobu za mnom. Istrgao mi je stvari iz ruke i pomogao mi da sednem na krevet.

"Ja znam da je sve ovo ogroman šok,ali nemoj da ideš! Zajedno ćemo se izboriti sa svim sranjima.",odmahivala sam glavom sa suzama na licu.

"Ne mogu Relja,stvarno ne mogu više da budem ovde,sa tobom.",plačljivim glasom sam rekla.

"Nemoj to da mi govoriš,molim te nemoj!",spojio nam je čela dok mi je mazio kosu.

"Sve ovo je previše za mene...",palčevima mi je brisao obraze.

"Prebrodićemo zajedno ovaj pakao,obećavam ti!",odgurnula sam ga od sebe i skočila na noge.

"Razumi me....ja ne mogu da budem sa sinom ubice mog oca...",donja usna mu je zadrhtala. Bolelo me isto koliko i njega.

Ustao je i krenuo iz sobe. U prolazu je stao ispred mene i nežno spojio naše usne.