Vidjeti mrtve |✓

6. dio

A/N

Trenutno se vozim u autobusu na izlet te sam zaboravila slušalice. Moram li išta više reći?

**********

Prošlo je par sekundi u kojima smo se samo gledali. Travis je trepnuo par puta te onda prošao očima po meni.

"Nema šanse." Promumljao je. Podigla sam obrvu na to.

"No? Nisi mi odgovorio na pitanje." Rekla sa ignorirajući njegov začuđen izraz lica.

"Ti..ti..što radiš ovdje? Kako.." Njegov izraz lica mi je bio dovoljan da počnem kašljati kako bi prikrila smijeh.

"Joj. Da sam znala kako će ovo biti zabavno došla bi prije. Ah." Udahnula sam kontrolirajući se. Travis se probrao.

"Zašto si tu?" Suzio je oči na mene. Ja sam mu dala pogled.

"Nije li očito?" Rekla sam u ozbiljnom glasu i ušla zatvorivši vrata za sobom. On je na tren izgledao nervozno. No brzo je maknuo emocije s lica.

"Što to? Da me uhodiš?" Rekao je ljuto. Zakolutala sam očima.

"Pa, kad me stalno izbjegavaš i odbijaš razgovarati ovo bi sve bilo gotovo. Ali ne, moraš biti tako dosadno naporan u tome." Stresla sam glavom. "No dosta o tome."

"Još jednom ću pitati. Što radiš tu?" Rekao je, glas mu nosivši neizrečenu prijetnju.

"Kao što sam to već spomenula, želim razgovarati." Rekla sam mirno, kao da bi to trebalo biti očito.

"E pa ja ne želim. Usto o čemu bi uopće razgovarali?" Pitao je oštro.

"Mislim da već znaš odgovor na to."

Ovaj puta nije odgovorio nego je samo otišao do svog ormara i izvadio majicu van. Nakon što ju je obukao otišao je do svog stola i sjeo za računalo. Ja sam to sve promatrala u tišini. Prošla je tako minuta. Shvatila sam da me opet pokušava ignorirati.

Ovaj mi stvarno ide na živce.

"Valjda vjeruješ da ovaj puta ovo neće biti tako lako?" Moje su riječi ostale visiti u zraku, ugušene zvukom tipkanja. Kao i prije, Travis je ostao šutjeti.

Suzila sam oči na njega i u sekundi mu se računalo ugasilo. Travis je opsovao te se uzdigao sa stolca i počeo provjeravati kablove kod monitora i rutera.

Stavila sam glavu u ruke.

"Aah pas ma.." promumljao je psovku kad ga je struja udarila. Naravno, i to sam bila ja.

"Hoćes li sad razgovarati? Jer vjeruj mi kad ti velim da ja ne odlazim prije no što razgovaramo." Rekla sam na vrhu pucanja.

Opsovao je još jednom te se okrenuo prema meni. "No dobro ženo što hoćeš od mene?!" Zavikao je u mene.

Stisla sam šake u frustraciji. Zar on nikad ne sluša što pričam?!

"Rekla sam. Razgovarati." Rekla sam kroz stisnute zube. "Ili trebam pustiti još jedan val struje u tebe? Možda ti da dosta energije u te dvije stanice u glavi koje zoveš mozak!" Rekla sam, glas mi postavši glasniji prema kraju sve dok nisam vikala na njega.

On me pogledao raširenih očiju.

"Geez. Dobro, smiri se." Rekao je i uzdigao ruke u znak predaje.

"Napokon!" Zavikala sam u olakšanju i bacila ruke u zrak. "Već sam mislila da patiš od gubitks pamćenja! Ili da si jednostavno glup."

Zakolutao je očima. "Hoćeš li više pitati ono što trebaš ili ne?"

Malo mi je falilo da ga ne bacim van kroz prozor. Soba mu je na drugom katu, sigurno bi slomio nešto. Čim sam zamislila tu scenu bilo mi je lakše.

"Dobro. Prijeđimo na stvar." Počela sam ali me je prekinuo.

"Što?" Pitala sam.

"Prije toga, moraš mi nešto dati za uzvrat." Podigla sam obrvu na to.

"Što to?" Pitala sam, zainteresirana. Već sam mogla pogoditi što bi mogao željeti.

"Moraš odgovoriti na neka moja pitanja." Rekao je. Kimnula sam glavom.

"Razumno. Uredu. Dakle, prvo pitanje." Započela sam. "Reci mi sve što znaš o..toj sposobnosti." Rekla sam, neznajući kako točno složiti pitanje.

"To nije pitanje."

Pogled koji sam mu uputila ga je začepio.

"Predlažem ti da odgovaraš. To je bolje za tebe." Prosihtala sam. Kimnuo je brzo.

"Uhh.. to sam mogao oduvjek. Sjećam se kako sam imao 'nevidljive projatelje' kao dijete. Kasnije sam shvatio da to baš nije..normalno." Promumljao je brzo. Podigla sam obrve.

"To je to?" Pitala sam.

"Eh..još su moje oči. Jediji sam u obitelji koji ima ovu boju." Rekao je i pročistio grlo.

"Hm." Promumljala sam razmišljajući.

"Što?" Pitao me.

"Više si beskorisan nego sam mislila." Rekla sam te je uputio pogled u mojem smjeru.

"Wow. Oprostite mi madam što neznam što nije u redu samnom." Rekao je sarkastično, bijes u glasu.

Uputila sam mu pogled te smo se ljutito gledali koju sekundu.

"Još što?" Prosihtao je u mom smjeru.

"Je li itko u tvojoj obitelji imao tu sposobnost?" Pitala sam već znajući odgovor.

"Ne." Rekao je kratko. U pozadini se čulo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata. Dala sam Travisu upitan pogled.

"Moji roditelji idu na posao najvjerojatnije." Objasnio je kratko. Kimnula sam.

"Dobro. Sad imaš li ti koje pitanje za mene?" Upitala sam. Izgledao je kao da razmišlja za sekundu.

"Pitao bih te što znaš o meni ali-" prekinula sam ga.

"To pokušavam saznati." Rekla sam kratko.

Ovo je bilo beskorisno. Jedina važna stvar koju sam saznala jest to da je on koliko zna prvi u obitelji koji ima tu sposobnost. Zašto bih uopće i očekivala više od njega? Divno.

Pogledala sam Travisa ali on je gledao iza mene širokih očiju.

"Smrt." Rekao je nov glas te sam se okrenula.

"Što radiš tu?" Pitala sam oštro jednog sakupljača duša. Što on radi tu? "Bolje da je važno."

"Morate poći samnom." Rekao je i problijedio. "Hitno je." Rekao je nestabilnim tonom glasa.

"Što se dogodilo?" Pitala sam oštro.

"Još jedna zapela duša. A-ali je drugačije ovaj put."

Osjetila sam trnce uz ruke.

"Što. Se. Desilo." Zarežala sam.

Sakupljač je na tren skrenuo pogled prema Travisu nakon čega je pogkedao u mene.

"Skoro je mrtva."